Tanja Bošković (63) iza sebe ima impresivnu glumačku karijeru, nezaboravne uloge u filmovima, serijama i pozorištu. Iako je zvanično u penziji, i dalje igra na daskama koje život znače.
Glumica koja je svoju priču počela na sceni „Zvezdara“ teatra pamti se po rolama u naslovima “Balkan ekspres”, “Policajac sa Petlovog brda”, “Okupacija u 26 slika”, “Priče iz radionice”, “Srećni ljudi”…
Tanja danas u Beogradu živi s roditeljima, profesorima književnosti, koji su joj usadili ljubav prema pisanoj reči i dosta vremena provodi uz knjige. Iz braka sa rediteljem Dejanom Karaklajićem ima dvoje dece – sina Đorđa, koji živi s porodicom u Americi, i kćerku Lanu, koja je krenula njenim stopama i bavi se glumom.
U intervjuu za „Avaz“ Bošković je govorila o angažmanima, pozorištu, prošlom i sadašnjem vremenu.
U kakvom su stanju pozorišta danas?
– Ljudi koji su plaćeni za to pokušavaju da urede ovaj segment društva na svoj način, zapravo pokušavaju da od pozorišta naprave robu, ne znajući da na taj način atakuju na zdravlje svoje nacije, jezik i na sve ono što nas čini ljudima. Mislim da je to veoma opasno i strašno. Uglavnom, mogu da govorim o našim pozorištima, koja su prepuštena sama sebi. Ne ulažući nijedan dinar, ali ni brigu, mi, zapravo, stvaramo otuđenje od vlastitog jezika i vlastitih tema, a, ako se budemo pretvorili u servis za zabavu, to će nam se obiti o glavu. Možda ne sutra, ali već prekosutra hoće, sasvim sigurno, posebno onim generacijama koje stasavaju. Tako, mnogo sam zastrašena ovom situacijom, a odluka onih autoritativnih je da se ansambli ne stvaraju i ne pomlađuju, iako se mladi školuju i nakon završetka prepušteni su bukvalno na ulici, na milost, zapravo nemilost, lošim kreatorima reklama. Ne negujući naše društvo, mi stavljamo ljude u situaciju da preživljavaju, ne misleći o konačnom rezultatu, i zbog toga se strašno bojim, ne samo za pozorišne zaljubljenike nego i za druge ljude.
Postoji li način na koji se može popraviti situacija?
– Verovatno postoji, ali nismo zagrejani da ga pronađemo. Često se zapitam kada je poslednji tekst otkupljen od domaćeg pisca i to me brine. Sramota me bude pred mojom decom, ali i svim onim mladima koje čeka takva budućnost i ljudi koji nemaju prostor da se razvijaju.
Pripremate li nešto na televiziji ili filmu?
– Trenutno ne, više sam usmerena na pozorište. Uskoro počinjemo sa Sašom Dejvis novi komad. Naravno da volim i film. Pre nekoliko dana doživela sam nešto posebno i još sam pod utiskom. Gledala sam mađarski film „Za telo i dušu“, koji je dobio “Zlatnog medveda“, i osećala sam nešto neverovatno. Taj film je na neki način obeležio moj život, igraju izuzetni glumci, ali i autor me je ostavio bez teksta. Evo, jutros kada sam se probudila, prva misao mi je bila na „Za telo i dušu“.
Kako izgleda Vaše jutro?
– Pogledajte mene kao penzionera – ništa više ne moram, ali sve mogu. Znatiželju moju nahraniti nije lako, fizički me iscrpljuje ta potreba da od samog jutra razne i epohalne stvari uradim. To su mi navike, neki ih zovu radne, ali ja ih zovem životnim. Prosto, jutro mi je radosno, a noću me možete zateći negde, ali sigurno ću biti očajna, jer do kasno ostajem budna. Pre neku noć gledala sam Novaka Đokovića, koji je bio fantastičan, ali, bogami, i Damira Džumhura, koji sjajno igra i bori se, napravio je fenomenalan rezultat.
Znači li to da volite sport?
– Da, mnogo volim sport i pratim ga. Posebno me interesuju tenis i karling. To je neverovatan sport, postala sam počasni član Karling asocijacije Srbije i veoma sam srećna zbog toga. Moram se pohvaliti da sam uspela da bacim onaj teški kamen od 20 kilograma, a to nije malo. Svi koji misle da je karling lagan sport, grdno se varaju. Od sportova još veoma volim ples i shvatila sam da je ples sport kada sam nastupala u šou „Ples sa zvezdama“, u pitanju je dobra rekreacija. Samo kada zamislite muziku i još nekog dragog pored sebe, to je vrlo prijatno i slatko. Prema tome, ženama preporučujem ples kao rekreaciju, jer je vežbanje na onim mašinama baš dosadno. Druga moja preporuka je – žene, čitajte!
A koju tematiku Vi čitate?
– Dosta čitam, a, znate, i moji roditelji su profesori književnosti. Nedavno sam završila jedan roman pod nazivom „Zamak“. Izuzetan je, forma koja je potpuno nova i nije je do sada bilo u našoj literaturi. U poslednje vreme usmerena sam na domaći sadržaj, jer ne mogu više da pratim sve, nemam vremena za to, niti živce. Onda moram da slušam roditelje, koji kažu: „Ovo je sad izašlo, pročitaj to…“ Takođe volim starogrčku literaturu, nešto što je lek za dušu, jer moramo da rastemo duhovno. Najsrećnija sam kada mi je duša mirna, kada ne činim nikom zlo. Pročitala sam u Kuranu: „Najslađa je voćka progutana gorka reč“ i trudim se držati tog principa zbog sopstvenog stanja.
Poznati ste po čvrstom gardu. Zato što ste javna ličnost ili…?
– Normalno je da budem malo stroga. Jednostavno, tako postajemo bolji i ujedinjeni u radosti i ljubavi, možda je to taj moj gard. Nisam navikla da pristajem na diktat mode, trenutno učenje kako je čovek čoveku zlotvor i kako treba ukrasti, oteti, prevariti. I dalje smatram da je to nedostojno ljudske duše, ali i našeg života.
Šta mislite, kakvih je ljudi više među nama, dobrih ili zlih?
– Verujem, ali i mislim da je više dobrog sveta, samo oni pokvareni i nesrećni su vidljiviji.
Pratite li dešavanja u svetu i kod nas?
– Ne, zamislite, uopšte ne čitam novine i ne gledam televiziju i ne znam ništa šta se oko nas dešava. Jednostavno, ne petljam se u ono što nije moja kompetencija, ako mi je Bog dao dar za ljubav, prijateljstvo, dar pevanja… Ništa drugo me i ne zanima. Kaže meni jedna bliska osoba: „Kako možeš tako, nemaš para za ovo za ono?“, na šta odgovorim: „Šta će mi, svuda idem pešice, ne treba mi automobil niti išta.“ Bitno je da zagrlim nekog nepoznatog i da sa njim podelim radost, a čega god se uhvatim, gledam da to bude lepo.
Pevate li često?
– Da, pevam i igram. Na ulici svakog dana zapevam i zaplešem po nekoliko puta, a sve je to pitanje slobode. Možete igrati i u tišini, a pevati možete koliko god hoćete, niko vam neće zameriti.
Još osvajate svojim izgledom i harizmom
– To je najviše zdravlje i genetika, da vidite moje roditelje, vi biste se zaprepastili. Recept za to je i životna radost, zapravo otvorenost, zdravlje mora da se neguje. Uvek kažem: “Hodajte, veselite se, pustite brige na miru, sve će da dođe na svoje.“ Ja nikada nisam bolesna baš zato što tako živim.
Porodično okupljanje krajem marta
– Kćerka se sprema za premijeru nove predstave, a sin bi krajem marta trebao da dođe iz Amerike, što me mnogo raduje. Sve ove vesti su divne i raduju me. Kada su oni tu, posvetim im svaki trenutak. Uglavnom, život ide normalno, samo teško mi padaju odlasci dragih ljudi i pomirim se sa svime, ali smrt je nešto protiv čega čovek ne može, s druge strane, verujem da duše, kada odu, i dalje se usavršavaju – govori Tanja.
Kako provodite vreme u penziji?
– Ma, kako će biti nego radno, i više radno nego što je to bilo dok nisam bila penzionisana. Drugo, kako godine prolaze, vi ste sebi sve noviji i noviji, iako starite, prosto otkrivate neke druge aspekte, sopstvene ličnosti, sopstveno kreativno biće.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com