Ima ljudi koji su brbljivi, a ima i onih koji su skloniji tome da ćute, čak i na društvenim okupljanjima. Nije da nikad ne prozbore ni reč, samo su skloni tome da govore onda kad zaista imaju nešto da kažu i kada ih tema razgovora zanima, a u međuvremenu ćute i slušaju druge. Takve tihe osobe neretko imaju neprilike u društvu.
Nekim ljudima je nezamislivo da ćute u društvu. Njihov tipičan komentar bi bio: "Pa neću valjda da ćutim!", čak i ako je razgovor o nečemu o čemu znaju malo ili nimalo. Po njima, važno je učestvovati, reći bar nešto, i smatraju da je sasvim u redu, ako nemate ništa važno da kažete, ćaskati o bilo čemu – tu spadaju i žalbe na to da je leti vruće, zimi hladno, kad pada kiša, mokro, priče od pre trideset godina koje su svi prisutni već čuli veliki broj puta i ni prvi put ih nisu zanimale, priče o komšiluku te osobe – koje takođe nikog ne zanimaju… Glavno je da nekakav razgovor teče. Ne kažemo da su svi pričljivi ljudi takvi, naprotiv, ima ih i nadarenih da pokrenu i održe veoma prijatne razgovore na različite teme.
S druge strane, ima i onih koji ne vole mnogo da pričaju. Razgovaraće oni, ako misle da imaju nešto bitno da kažu, da mogu stvarno da doprinesu razgovoru, ali nisu naročito skloni neobaveznom ćaskanju, i tada će radije da ćute. Ono što tim ljudima – koji, najčešće, nikom ništa loše ne misle, samo veruju da je bolje ćutati onda kad nemaju šta da kažu – neretko napravi problem jesu osobe sklone brbljivosti koje ne razumeju kako neko može tako da ćuti, i onda postanu čak i agresivne s pitanjima tipa: "A zašto ti ništa ne govoriš?", zahtevima da ta osoba kaže nešto, da se ne stidi, kao i komentarima tipa da toj osobi svaku reč treba kleštima čupati iz usta. "Ćutolozi" se tu nađu u nezgodnoj situaciji – nije im prijatno da ih na takav način "prozivaju", a opet, ne žele ni da odbruse nešto i svima pokvare raspoloženje, samo su za to da priča ko želi, a ko bi radije da sluša, da može i to.
U takvoj situaciji moglo bi da postoji zanimljivo rešenje: uz ljubazan osmeh reći onima koji vas napadaju jer, po njihovom mišljenju, ne pričate dovoljno, da ne pričate jer pažljivo slušate, pamtite i pravite "mentalne beleške"; imate ideju za knjigu a to što slušate vam se jako lepo uklapa; vaše mišljenje će moći da saznaju kad pročitaju knjigu, jednom kad je objavite. Vrlo često, nakon takvog odgovora, oni koji prozivaju postanu tiši i prijatniji, a prozivke prestanu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com