Sećate li se snova o svojoj budućnosti koje ste imale kao devojčice? Neki od njih su možda bili luckasti, neki i ne, ali vam se tada činilo da sve možete da postignete. A onda ste porasle i odustale od velike većine snova – a niste morale da baš od (skoro) svega odustanete.
Ako imate, recimo, sinčića od šest godina, i on se interesuje za fudbal, verovatno se trudite da ga podržite u tome. Možda ste ga već upisali u neki sportski klub, možda ćete to tek učiniti, zasad ga samo gledate kako pun entuzijazma i sreće šutira loptu. I tate rado podstiču takvu vrstu entuzijazma – čest je slučaj da tata i sin zajedno gledaju utakmice, pa tata objašnjava sinu pravila, komentariše šta je ko tokom utakmice dobro izveo, a šta je bila greška, i dete tako neosetno uči i o strategiji, uči kako da razmišlja. Uz svakodnevnu vežbu (bilo kroz igru, bilo kroz trening) vaš mališan napreduje, a vi ga gledate kako postaje sve bolji; već ga zamišljate kako na svetskom prvenstvu u okviru reprezentacije predstavlja svoju zemlju, a vi svima s ponosom govorite da je to vaš sin; zamišljate ga u nekom slavnom klubu kako odlično zarađuje; zamišljate ga kako je zasnovao i sopstvenu porodicu i kako su i njegova supruga i njegova deca (divni su vam unučići, isti tata!) ponosni što im je tata slavni fudbaler, i taj slavni fudbaler nikada nije zaboravio na svoju majku, već svima ponosno (i on je ponosan, svi su ponosni) priča kako ga je majka podržala u dečačkim snovima i kako joj je na tome zahvalan… Svesne ste da se stvari možda i neće tako odvijati, ali talentovan je vaš mališan, šta god da zamisli, moći će to da ostvari, to vam vaše majčinsko srce govori.
A kad se o vašim sopstvenim snovima govori… Eh, pa šta tu ima da se kaže. Odraslo se. Obaveze su tu – posao, porodica, kuća, povremeno prijatelji, obilasci sopstvenih ostarelih roditelja… Dok je neko sasvim mlad, može sve, ili skoro sve, da ostvari – ceo život je pred njim. Za vas je već kasno, kako vam je, tako vam je. Greška!
Dame od 70 godina počinju da uče nov jezik (i uspešno ga nauče!), da se bave slikanjem, ima i onih koje zdravlje posluži toliko da u sedamdesetoj nauče da rone (i slažu da im je 50 da bi ih pustili da polažu za ronioca i dobile dozvolu)… A veliki broj žena koje su odavno izgubile entuzijazam deteta, ili sav entuzijazam prenele na svoju decu, imaju znatno manje od 70.
Super je podržavati decu u njihovim snovima, ali sačuvajte bar malo entuzijazma i za sebe. Vaša deca time neće biti nimalo uskraćena, naprotiv – ako vi imate i sopstvene snove i radite na njihovom ostvarenju (ne baš džinovskim koracima, zbog raznoraznih obaveza, ali na cilj se može stići i sitnijim korakom, i skakutanjem, i povremenim skokovima nakon kojih slede pauze…), bićete srećnije, a uz srećnu mamu i deca su veselija.
Setite se entuzijazma koji ste za različite poduhvate osećale kao devojčice. Ako sad imate decu koju, pune entuzijazma, podržavate, prepustite se tom divnom osećaju – a onda razmislite o svojim snovima, onim zaboravljenim ili onim novim, o kojima se zapravo ne usuđujete da razmišljate, i „bacite“ se na njihovo ostvarivanje. Makar i sitnim koracima. Već i sam osećaj da ponovo, nakon ko zna koliko vremena, pokušavate da ostvarite neki svoj san, pružiće vam sreću i radost – a kad je pa njih previše?
Srećno!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com