Ne možete više da se borite sa tim osećajem, jer on postaje sve jači. Nije ni bitno ko je počeo, imenovanje tačnog momenta i događaja od kada su stvari krenule nizbrdo samo vodi u još veći besmisao. Proces shvatanja nekih važnih stvari i odnosa ide teško, promene na tom planu još teže. Svi znamo da je za raskid potrebno malo reči, a šaka puna razloga.
Kada se prvi put suočite sa tom mišlju pomislite kako je to samo jedan normalan korak u vezi i kako će se stvari promeniti. Ponekad zaista i bude tako. Ili se on promeni ili, što je češće, vi se naučite da prihvatate neke stvari. A kad kročite na tu stazu, retko će vas ona odvesti u srećnije krajeve. Što pre to shvatite, sprečićete odlazak i poslednje mrvice samopoštovanja koja vam je ostala.
Isprva prihvatate ponašanje i situacije, za koje uspevate sebi da nađete objašnjenje. A kada dođete do gaženja sopstvenih principa, onda se više nećete ni sećati ko vas je povukao u taj ponor. Da li ima nazad? Sve granice koje ćete u ovom trenutku povući mogu biti samo veštačke, jer ste svoje odavno prešli. Ružni događaju počinju da vas proganjaju, bol u duši se susreće sa onim u glavi, i pre ili kasnije, bes će vas progutati.
Šta ostaje? Ostaje i onim najupornijim, onima koji su obdareni velikim strpljenjem i upornošću, onima koji se ne plaše da se bore za svoju ljubav – da odustanu. Kraj je jedini način da ružne stvari izblede, a ostanu samo sećanja na lepe momente. Zbog tih momenata mi smo bogatiji ljudi, ljudi koji su osetili velike visine i bili spremni da plate visoku cenu za tu potpunu zanesenost duše. Malo ko to može, a i sme.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com