Skoro da i ne postoji neko ko nikada nije imao osećaj da je „zaglavljen“, bilo da se radi o ljubavnom odnosu koji nije ono što bi trebalo da bude, o snovima koji izgledaju neostvarivo, o nečemu trećem… Postoje neki česti razlozi zbog kojih se ljudi tako osećaju – i ništa tu nije nerešivo.
Ono što prilično zbunjuje kada se osećate zaglavljeno jeste to što, kada posmatrate svoj život, čini vam se da se stalno nešto dešava – i kako ste onda zaglavljeni, kad ste stalno u pokretu? Problem je što mnoga od tih dešavanja ne vode nikuda, naročito ako se samo prepustite struji da vas nosi, u nadi da ćete tako, valjda, nekud i dospeti. Možda i hoćete, ali uglavnom ne tamo gde biste želeli. Zato, evo čestih razloga zbog kojih se možete osetiti zaglavljeno, i kako da s tim izađete na kraj.
Jedna mogućnost: verujete u ono što mislite. Zvuči čudno, pa naravno da ćete verovati u ono što mislite? Naravno, ali svoja mišljenja i uverenja treba periodično preispitati. Deo naših uverenja potiče od toga kako smo odrasli i u kojoj kulturi (ono što je možda i bilo tačno dok smo bili deca ne mora nužno biti tačno i danas – a mi i dalje verujemo u to). Ostala uverenja potiču od našeg sopstvenog posmatranja sveta koji nas okružuje i od zaključaka do kojih smo došli – zaključaka koji su možda bili ispravni, a možda i nisu, plus su se okolnosti koje su dovele do tih zaključaka možda promenile u međuvremenu. Recimo, skoro svako od nas je iz osnovne škole izašao u uverenju da mu matematika, ili sportovi, ili umetnosti ne idu – a onda, uz dovoljno truda i promenu okruženja, možda je u toj oblasti postao solidan. Za šta ste još sigurni da vam ne ide, da vam nikada ne bi uspelo (pa i ne pokušavate)? Šta u vašem životu nije onako kako biste želeli da bude? Kome bi moglo da se ne dopadne ako pokušate ono što zaista želite? Razmislite o tome – moguće je da ćete doći do toga koje vas vaše sopstvene misli i uverenja drže zaglavljenim u mestu.
Druga mogućnost: krivite druge za svoju situaciju. U školi je nastavnik bio kriv što imate lošu ocenu (šta je s onima koji su imali dobre ocene iz istog predmeta, a nisu se ulizivali nastavniku?). Kriv vam je šef što vam posao ne ide. Niste vi krivi za to-i-to, odluka nije bila vaša. I tako redom – uvek su drugi krivi. Problem s idejom da su uvek drugi krivi jeste to što za sobom povlači ideju da ste vi bespomoćni, da ništa nije u vašim rukama – a onda se, naravno, osetite zaglavljeno. Naravno da će za nešto biti krivi i drugi, ali, sasvim sigurno, ne za baš sve što vam se dešava u životu. Ako je ovo vaša situacija, pokušajte da na sebe preuzmete deo krivice, da preuzmete odgovornost za svoje postupke (kao i za nedostatak bilo kakvih postupaka) – i da se kroz akciju pomerite s mrtve tačke. Uz sve krivice drugih i sticaj okolnosti, najveći deo odgovornosti za vaš sopstveni život je na vama, a ne na nekom drugom.
Sutra čitajte o još nekim mogućim razlozima zbog kojih se osećate zaglavljeno.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com