Mlada, seksi devojka sedi (ili je možda bolje reći jaše?) na kompjuterskom monitoru sa raširenim nogama. Mark McGrath (momak iz benda Sugar Ray, poznatiji američkoj, nego našoj publici), sedi ispred monitora sa zločestim pogledom. Na kompjuterskom ekranu, lansirana je raketa koja ide naviše, pravo prema intimnom delu tela dotične devojke.
Da li ova reklama u magazinu promoviše:
a) porno sajt
b) kompjuterske monitore
c) ženski miris?
Ako ste odgovorili pod c, u pravu ste.
Ovo je reklama za Candie“s Inc, kompaniju za proizvodnju ženske obuće i parfema. Ista reklama je i dobitnik nagrade „Grand Ugly“ za najuvredljiviji plakat. Ovu titulu dodelila je grupa Advertising Women of New York. Možda ste i videli ovaj oglas negde, možda je čak izgledao simpatično, slatko, seksi.
Ali mnogi stručni ljudi kažu da ovakve slike pretvaraju ženu u objekat i da su opasni zato što promovišu nerealna tela i agresivno ponašanje koje primorava žene da preispitaju svoje vrednosti. „Marketing manipuliše našim strahovima, nesigurnošću i ogorčenošću,“ kaže Kelly, osnivač organizacije Dads & Daughters koja prati prikazivanje žena u medijima.
„Ja sam veoma ljuta zbog stvari koje ova kultura radi devojkama i ženama, vreme je za mnogo više panike oko toga,“ rekla je.
Istorija marketinga
Marketing koristi slike žena u negativnom kontekstu da bi prodaja nekog proizvoda postala gotovo epidemična, kažu eksperti. „Na žalost, stvar je gora nego ikad ranije,“ kaže Jean Kilbourne, Ph. D, autor nekoliko knjiga među kojima je i „Deadly Persuasion: Why Women and Girls Must Fight the Addictive Power of Advertising.“
„Reklama ima svuda – u našim školama, čak i na pesku u plažama,“ kazala je. „Sa novim tehnološkim dostignućima reklame su samo postale finije i zavodljivije.“
Kilbourne je takođe dodala da kroz reklame, žene uče da sve zavisi od toga kako izgledaju, a izgled tih idealizovanih modela je bukvalno nemoguće ostvariti u prirodi. Jedna od njenih omiljenih rečenica je ona koju je izgovorila Sindi Kraford: „Volela bih da izgledam kao Sindi Kraford.“ Gotovo svaka fotografija se danas digitalno obrađuje. Kompjuterska tehnologija čini čuda, smanjuje šta treba, negde povećava, a obično ljudsko biće teško da može to da prati. Želje za takvom vrstom „savršenstva“ često mogu da budu veoma opasne.
Shock me, baby
Kilbourne je ukazala i na to kako nasilje igra veoma bitnu ulogu, zahvaljujući agencijama koje idu sve dalje i dalje u šokiranju javnosti da bi time ostvarile svoje ciljeve.
U The New York Times Magazine je bila objavljena svilena kravata vezana za krevet i žena čiji je ručni zglob bio vezan kožnom trakom dok je pokušavala da dohvati palicu pored stola. Pisalo je: „Prava kravata može da učini svako veče nezaboravnim.“ Reklame nas ohrabruju da trivijalizujemo odnos sa ljudima i da se fokusiramo na odnos sa proizvodima.
Pre 15 godina, reklama je bila duga oko 60 sekudni, danas imate reklame od po 15 sekundi, ali ih ima u znatno većem broju. Ljudi se bombarduju reklamama 24 sata dnevno, kompanijama je teže da se izdvoje iz gomile. U slučaju gore navedene reklame, Maria Dolgeta, public relations manager firme Candie“s Inc, je rekla da je ova reklama dobila pozitivne odgovore od ciljne grupe potrošača, one od 14 do 24 godina. „One misle da je zabavna; one obožavaju Mark McGrath-a,“ rekla je. „Prestaju da listaju magazin kada ugledaju njega.“
Međutim, za istu reklamu stiglo je i dosta pritužbi; uglavnom su to bile majke koje su se osetile uvređenim. Organizacije kao što su Dads & Daughters, prikupljaju ove negativne reklame i oglase, a njihove stvaraoce kažnjavaju javno.
Gledano sa ekonomske strane, reklama koja se podsmeva inteligenciji potrošača neće izazvati željeni efekat. A sve je više ljudi koji dižu glas protiv ovakvog načina prezentovanja proizvoda.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com