Od detinjstva nas uče da se ponašamo po pravilima, postupamo racionalno i svrsishodno. Ipak, postoji nekoliko situacija u kojima je takvo ponašanje skoro nemoguće (ili je izvodljivo jedino uz ogroman napor volje). Svakako, reč je o momentima u koje su upletene emocije, a u koje neosporno spada i traumatična situacija raskida veze.
Sam doživljaj raskida sličan je osećaju prilikom padanja: dok traje (pad) nalazimo se u velikom strahu, ali čim dotaknemo tlo, osećanje straha prestaje i nastupa bol. Strah u situacijama raskidanja zapravo potiče od nepoznatog sa kojim se moramo suočiti (kako nastaviti dalje bez voljene osobe, na koji način reorganizovati život). Sam bol nastupa kao završna, konačna svest o promeni u životu, a njegovo trajanje zavisi od više faktora – dužine veze, emotivne angažovanosti, bliskosti sa partnerom.
Pod situacijom raskida ne podrazumeva se isključivo sam čin raskida, već i ceo „prelazni period“ koji nastupa i tokom kojeg se navikavamo (manje ili više uspešno) da živimo same. Postoji nekoliko stvari koje tim povodom možemo učiniti za sebe da bismo se osetile bolje (premda to nisu univerzalni recepti za uklanjanje bola). Pre svega, neophodno je da prođe određeno vreme „za plakanje“. Skrivanje i potiskivanje bolnih emocija ne vodi boljem raspoloženju, dok suze ponekad mogu da imaju i lekovito dejstvo.
Takođe, stalni osvrti tipa „šta je dovelo do raskida“ mogu da se pretvore u nepotrebno i zamorno preispitivanje i samomučenje bez konkretnih rezultata. Raskid treba prihvatiti kao činjenicu i nastaviti sa životom bez dubokih analiza i stalnog vraćanja u prošlost.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com