Kompjuteri i mobilni telefoni ne samo da u nekim stvarima olakšavaju život i mogu da potpomognu i komunikaciju već postaju i čitav svet za sebe – i sve je više onih koji se, polako, ali neumitno, sele u taj svet.
Dete (ili čak i odrasla osoba) koje se više i ne viđa s prijateljima, osim u školi, jer mora da ide u školu, to jest, prijatelje viđa u omiljenoj mu igri, World of Warcraft (koju igra skoro sve vreme dok je kod kuće, a iz kuće i ne izlazi, osim da ode u školu i kada ga naterate da izbaci đubre). Komuniciranje s prijateljima putem telefona i porukica, a uživo veoma retko. Komuniciranje s prijateljima i upoznavanje novih ljudi putem Interneta (četovanje, forumi, neke igre…), dok viđenja uživo ili upoznavanja uživo s onima koje ste prethodno sreli preko Interneta ima vrlo malo, i to ne uvek zato što su te osobe na drugom kraju planete pa je fizički problem da se upoznate. Društveni život koji se skoro u potpunosti odigrava ne uživo, već pomoću različitih naprava za komuniciranje, postaje svakodnevica mnogih.
Već smo pisali o tome da je takva vrsta komunikacije samo polovična i da potrebu za druženjem ostavlja suštinski nezadovoljenu – a istovremeno je adiktivna, pa vi više vremena provedete na taj način komunicirajući s ljudima nego što biste ga, da sve te naprave ne postoje, proveli viđajući se s njima. Provodite ga u nečemu što liči na nekakav svet, ali nije ovaj koji nazivamo „stvarnim svetom“; provodite ga u komunikaciji koja liči na „onu pravu“, ali ipak to nije. U virtuelnom ste svetu, komunicirajući s predstavama ljudi.
S vremenom, neki ljudi se naviknu na to. Zaista, ima onih koji su po prirodi introvertni i nedruželjubivi, koji i inače vole da žive u svetu koji će velikim delom stvoriti sopstvenim umom, i njima ovakav način komunikacije prija, toliko da retko uopšte požele da se uživo vide s pravim živim ljudima. Njihove potrebe za komunikacijom budu zadovoljene na ovaj način. Drugi se pak delimično priviknu na ovakav vid komunikacije, povremeno im nedostaju živi ljudi, povremeno se osete i žestoko usamljeno, ali nedovoljno da bi stvarno izašli i pokušali da se druže s nekim. Udobnije je kod kuće.
Većini, ipak, ne prija ovakav virtuelni život – jer, budimo iskreni, život u virtuelnom svetu načinjenom uz pomoć tehnoloških zvrčkica može da bude samo virtuelan – samo imitacija. Za takve imamo samo jedan savet: izađite iz kuće. Prevaziđite umor koji osećate nakon previše posla – može da bude dobra fora da nakon posla ne požurite kući, nego da prvo odete s koleginicom na kafu ili u šoping (ili razgledanje izloga). Potrudite se da se uživo viđate s ljudima. Jeste znatno lakše reći nego učiniti, ali ako ne smognete snage za to, s vremenom ćete se osećati sve lošije, sve nesrećnije, sve više usamljeno (što ni sve telefoniranje, slanje porukica ni četovanje neće uspeti da poprave) – a imaćete sve manje snage da to promenite. Zato, dok snage još uvek imate, isključite kompjuter, telefon upotrebite ne za razgovor, već samo za dogovor o viđenju, makar nekog morali da iscimate i 50 puta da biste se konačno videli (jer su i drugi navikli na virtuelnu komunikaciju) – i živite stvaran život.
Pre nego što postane prekasno – pre nego što virtuelni život ne postane sve što postoji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com