Po mnogo čemu smatra se da je žena od četrdesetak godina u super dobu. Dokazala se kao majka, supruga, ljubavnica, domaćica; dokazala se i na poslu. Deca su odrasla ili skoro odrasla, ona zna šta želi u ljubavi i seksu (i to, sasvim moguće, i ima), a na poslu je cenjena zbog svog iskustva i sposobnosti – i pri svemu tome nije stara, već je u, po nekima, najboljim godinama. Sigurna je u sebe, zna šta hoće i kako to da ostvari (uvek ima još nešto što se hoće i što treba ostvariti). To je lepa predstava, ali, nažalost, nije baš uvek tako, naročito ne kod nas i naročito ne na poslovnom planu.
Pogledajte samo oglase za posao i biće vam jasno o čemu se radi. Žena od četrdesetak godina bi, zbog iskustva s jedne strane i prilične vitalnosti i energije s druge strane, trebalo da bude veoma poželjan kandidat za većinu radnih mesta na koja poželi da konkuriše (Zašto bi u tim godinama konkurisala negde, zar nema već posao? Da bi našla nešto bolje, naravno), ali nije tako. U oglasima se najčešće traži da kandidat (kandidatkinja) ima do 30, najviše do 35 godina, i barem tri godine radnog iskustva, što je, uzgred budi rečeno, problematičan zahtev i za mlađe osobe: pošto svi traže nekog s iskustvom – kako onda steći iskustvo? „Negde drugde, ali ne kod mene“, verovatno bi rekli poslodavci.
O tome da se od kandidatkinja češće traži „atraktivan izgled“ nego neke stvarne kvalifikacije nećemo ovom prilikom. Dakle, o čemu se radi kad su godine u pitanju? Četrdeset godina zaista nisu neka starost, a iskustvo i stručnost trebalo bi da su odlične preporuke za svaki ozbiljan posao.
Postoje nagađanja da se poslodavci plaše da zaposle dame u četrdesetim, jer bi njih bilo znatno teže izrabljivati nego mlade (to jest, neiskusne) devojke. Ipak, bez obzira na to što se tokom tranzicije (koja i dalje traje) veliki broj naših žena (statistički, znatno više nego muškaraca) našao u situaciji da ostanu bez posla, a da ih na bilo koje drugo radno mesto ne primaju zbog godina, nijedno veće istraživanje zašto je to tako nije sprovedeno.
Kako je na čuvenom „razvijenom zapadu“? Moguće je da bi i tamo poslodavci više voleli mlađe radnice, ali tamo je starosna diskriminacija zakonom strogo zabranjena (u prevodu, plaćaju se odštete u milionima dolara), tako da se poslodavci i ne usuđuju da kandidatkinju pitaju za godine. Premda je prijatna spoljašnjost poželjna, ipak na prvo mesto dolazi stručnost, a onda sve ostalo.
Šta naše dame u najboljim godinama da rade? Neki bi rekli: da čekaju bolje sutra. Onima koje ne žele da čekaju ostaje da nastave da konkurišu i da iz radne biografije izostave svoje godine (navesti godine u biografiji ionako nije obavezno, plus uvek možete reći da se nigde u svetu godine ne navode). Uz to, trebalo bi da na intervjuu svojom energijom i sposobnostima „izboksuju“ da ih prime – mladost jeste u trendu, ali firmama profit ne donose trendi radnice, već one kompetentne.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com