Za većinu ljudi postoji neko vreme kada ne vole da ih zovu, kada obavljaju neke aktivnosti u kojima ne žele da ih prekidaju. Često je takvo vreme ono kada se nakon posla odmarate i večerate (ili imate mešavinu ručka i večere) – a može se desiti da neki imaju običaj da vas baš tada zovu.
Naravno, kada se o hitnom slučaju radi, ne pita se koje je vreme. Međutim, ima i onih koji će vas zvati onda kada im to padne na pamet, i ne gledajući koliko je sati, niti razmišljajući o tome da je to, znajući vaše navike (tekst se odnosi na one koji vas redovno zovu u vreme koje vam ne odgovara za ćaskanje, što znači da se radi o osobama koje vas poznaju dovoljno da bi barem okvirno znale kakve su vam navike), vreme koje koristite za jelo i odmor. I ne zovu vas zbog bilo čega hitnog, nego samo onako, da čuju kako ste, da malo (ili malo više, ako vole puno da pričaju) proćaskaju s vama. A vi biste se u to vreme radije odmarali. Ne želite da delujete nezahvalno, danas nije retkost da neko nema nikoga koga bi bilo briga šta se s njim/njom dešava, kako mu/joj je, nikoga s kim bi redovno mogao/mogla da priča, ali u nekim trenucima zaista su vam potrebni odmor i tišina.
Postoje dva načina da se ovakav problem reši. Jedan je da toj osobi kažete da jako cenite što misli na vas i što vas zove, ali da se u to-i-to vreme odmarate i da je zamolite da vas ne zove baš tad (ovakva molba nije ništa neobično, ima onih koji ne dopuštaju pozive dok gledaju vesti ili omiljenu seriju). Uz dovoljno učtiv zahtev, ta osoba ne bi trebalo da se uvredi.
Drugi način, ako onaj prvi ne funkcioniše ili iz nekog razloga ne želite da ga primenite, jeste da se u vreme koje ste sebi odredili za odmor ne javljate na telefon. Ostaće vam zabeleženo ko vas je zvao; na poziv možete i kasnije da uzvratite. Ili će vas ta osoba pozvati kasnije – kome je stalo do toga da priča s vama, naći će vas.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com