Budim se. Žena još spava… Vidim je na monitoru u drugoj sobi. Mislim se, neću je buditi laserom… Idem do grada, moram da se ošišam. Kafu da popijem na miru. Nek’ spava. Vidim uključila je aparat za vlagu na max… A prozor joj otvoren! Eto kako se komunalije dupliraju. Al’ nema veze…
Oblačim se, ono klasika… Uvek sam bio mangup. Crvena maska, plave rukavice, crne naočare… A na nogama Nike Handshake Air, specijalno razvijene patike za prisno rukovanje nogom…
Sredim se dakle i eto me napolju na ulici. Gužva neka, skoro svaka 2 metra čovek. Svako malo pišti mi smartfon da sam bliže od 3 metra od drugog čoveka. Stvarno ti ljudi nisu normalni.
Dolazim pred frizerski salon. Vidim unutra radi Slavica, ona najbolje šiša. Skonto sam je po zelenom odelu vakumskom. Izgleda k’o astronaut.
Pokazuje mi kroz prozor i viče da idem negde na kafu, mora da počisti, imala je već 3 šišanja, sada mora da uradi dnevni test, da vidi je l’ negativna na COVID 243, pa onda da može dalje da radi. Ako nije – 20 dana je nema. Takav je zakon.
Ok reko’, taman sat vremena da ubijem u kafiću.
Ulazim u kafić. Skoro svi stolovi puni. Za nekim većim sede i po dvoje… Al’ razmak je ok, pa hajde, ne treba ih prijaviti…
No dobro, odem za šank. Vidim iza stakla na šanku rade neke dve dobre ženske… Jedna mi se čini deblja malo u vakumskom odelu, ali ok, lepo je znati da je žensko unutra. Eto je do mene, kaže: „Izvolite?“
Reko’ „Može kafa“…I tako krene priča… Priča mi ta konobarica kako joj je sin u školi juče prošao…
Kaže, učiteljica započela nastavu sa nekom čudnom pričom:
„Znate deco draga, nekada su se ljudi rukovali u znak pozdrava, hodali su jedan uz drugog jako blizu, šišalo se više ljudi od jednom, u kafićima se sedelo jedan do drugog kao „sardine u konzervi“ konobari nisu imali maske, nisu imali odela i rukavice, plaćalo se papirnim novcem… Ma ne bi verovali… Kada je neko kinuo vikali su mu „nazdravlje“ ili „istina“…!!!“
U to se ceo razred nasmejao, pa mali Marko kaže: „Ja kući imam sliku dede i bake, a na njoj se njih dvoje ljube i grle“!
„O da!“ – kaže učiteljica.
„I to se nekada smatralo normalnim… Pa zar nije bolje „rukovati“ se nogom? I poslati poljubac elektro-magnetnim dodirom? Pa kad dođemo kući i skinemo maske, na kućnom testeru vidimo da nismo pozitivni na trenutni virus, smemo li se zagrliti?“ – upita učiteljica.
Ovaj put Anđela kaže:
„Ne smemoo!!! Samo ukoliko smo 20 dana u obostranoj izolaciji i imamo svaki po 2 negativna testa!“
„Bravo!“ – ushićeno vikne učiteljica – „Sedi 5“
I kako se sagla da unese ocenu na tablet, maska joj pade sa lica na sto… Profesorka ne razmišljajući uze masku i stavi je nazad na lice… Tek onda shvati da je pogrešila …
Ceo razred se skamenio… Ona mora sada 20 dana u izolaciju. To se ne sme. Maska je pala na moguće kontaminiranu površinu.
Na to se javi Perica, konobaričin sin:
„Nastavnice, domaći ćete slati online? Ili će vas hologram opet menjati dok se ne vratite?“
„Hologram Perice! Za tvoje provokacije evo ti opomena! Dobro znate da su takve šale neumesne! To što sam ja staromodna po vama, pa i dalje šaljem online neke stvari, to je moj način da se prisetim svojih dedova i baka koji su bili pioniri online nastave! Ajde sada svi kućama, i zapamtite – dronovi nas kući prate, 2 metra je razmak! Toliko da znate!“
Eto, to mi konobarica ispriča. Mislim se kakva živčana nastavnica…
Pa kud ovaj svet ide!? „Daj mi jedan pelinkovac u tableti, pa ću ga kući popiti naveče uz online video poziv sa ženom… Danas imamo virtualno druženje sa komšijama, moram u 20 kući biti, okupan i dezinfikovan“.
Da mi ona 2 tablete pelinkovca i veli: „Kuća časti“!
Reko’ „Mala hvala ti!“
Od sad tu dolazim na kafu.
Ostavim joj bakšiša na kraju bez da je skontala.
Ukucao sam dupli iznos na „pay šta si popio“ aplikaciji.
O kakav divan dan ❤️… I još me predivan crveni dron pratio do kuće. Izmerio mi temperaturu 3 puta…
Kud ćeš bolje?
P.S. još večeras ima Liga šampiona, Juventus protiv Reala. Prošli put im je 6 puta puk’o 12G internet, pa je pola igrača stajalo na terenu jer nisu bili spojeni na server…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com