Sećate li se filma „Lažov, lažov“ sa Džimom Kerijem u glavnoj ulozi kada on, po sinovljevoj želji mora čitav jedan dan da govori istinu i samo istinu?
Kako bi izgledao vaš dan kada biste bez ikakvog uvijanja i ostalih moralnih kočnica svima i za sve morali da govorite samo ono što zaista mislite?
Ako bismo pokušali da samo jedan dan provedemo bez ijedne laži, makar i one „dopuštene“ ili „usputne“ videćemo da to uopšte nije lako.
To znači da moramo da u svakom trenutku govorimo šta mislimo.
Pre nego što kažemo istinu, moramo se odrediti u glavi šta imamo od toga – da li ćemo istinu reći za dobrobit prijatelja, zbog sebe ili želimo da budemo iznad situacije.
Takođe, pre saopštavanja istine moramo znati želimo li da utičemo na drugu stranu da nešto promeni u ponašanju ili jednostavno želimo prekid kontakta s njom.
Za početak, morali bismo da gledamo kako da, prilikom saopštavanja istine, ne povredimo drugu stranu.
Nikada ne smemo iz kurtoazije davati lažne nade, nerealna očekivanja ali moramo voditi računa kako da prezentujemo istinu.
Lepo izgovorena laž je ipak laž. Zato ne treba lagati.
Ipak, istina izgovorena na određen, pažljiv način manje će povrediti nekoga nego da mu sve „saspemo“ u lice bez razmišljanja o posledicama. Naravno, ukoliko nam je stalo do sagovornika i njegovih osećanja.
Dakle, moramo da se pronađemo između ove 3 mudrosti:
„Nije svaka istina za svačije uši“, Umberto Eko
„Ko uvek govori istinu, taj sebi može priuštiti loše pamćenje“, Teodor Hec
„Bolje patiti zbog istine nego biti nagrađen za laž“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com