Jezik je jedan od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Zaista, jezik i narod su sudbinski povezani: ono što se dešava u narodu, dešava se i njegovom jeziku. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugog.
Jezik nije samo sredstvo za sporazumevanje, ono po čemu se pripadnici jednog naroda prepoznaju i raspoznaju. On je i oruđe nacionalne kulture, izraz jednog duha i identiteta. Plodovi umnog rada svih pripadnika jednog naroda izražavaju se, tumače i prenose jezikom. Čitav život i razvoj nacionalnih zajednica zasnivaju se na jeziku. Zato se s pravom može reći da je duhovnost naroda u njegovom jeziku.
Kao što je jezik osnova nacionalnog bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo je ćirilica. Njome su Srbi duže od osam vekova stvarali svoju kulturu evropskog nivoa.
Zahvaljujući Vukovoj reformi, ćirilica je jedno od najsavršenijih pisama, gotovo sasvim fonetsko: svaki glas ima svoj znak, i to jedan, bez kombinovanja slova. Srbi imaju grešnu zabludu da je njihovo pismo primitivno (a nije, već je jedno od najsavršenijih), da s njim ne mogu u Evropu (a u Evropu su Srbi davno ušli upravo s ćirilicom).
Uostalom ćirilica nije samo srpsko pismo (a i da jeste, mogli bi se ugledati na Grke, koji imaju jedinstveno pismo, ali ga dosledno čuvaju, i to im nije smetalo da uđu u Evropsku zajednicu); ćirilicom piše niz slovenskih naroda, koji broje na stotine miliona stanovnika – i ćirilica je svetski alfabet. Na kraju, ni to nije beznačajno – ćirilica je prva otišla u kosmos! Zato svaki Srbin treba da piše samo svojim nacionalnim pismom – kao što svaki Slovenac i Hrvat pišu samo latinicom.
Latinicu, kao drugo pismo, Srbi su prihvatili početkom prošlog veka, zajedno sa idejom jugoslovenstva, u znak otvorenosti prema latiničkoj braći. Srpska prestonica postala je gotovo sasvim latinička. Uvrežilo se i mišljenje da su Srbi dvoazbučan narod, što nije tačno – nema dvoazbučnih naroda. (Doduše, određena dvoazbučnost je postojala u uslovima srpskohrvatskog jezičkog zajedništva, i to, opet, samo kod Srba.)
Zato Srbi treba da pišu samo svojim pismo – ćirilicom, a treba da znaju čitati latinicu kako bi im bila dostupna mnoga dela srpske kulture i nauke koja su u minulom veku štampana latinicom, a i zbog suživota sa svojim latiničkim susedima, koji bi, takođe, trebalo da znaju i ćirilicu.
Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moramo upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.
(Odlomak iz knjige „Kako se kaže“, Milorada Telebaka)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com