Strah u pandemiji korona virusa najvidljiviji je u društvenim odnosima, ljudi se retko rukuju, a prestali su i da se grle, posebno sa onima koji nisu iz njihovog najbližeg okruženja. Izolovanost i anksioznost ugrožavaju naše mentalno zdravlje, tvrde stručnjaci, a najveće posledice mogla bi da ostavi činjenica da su ljudi prestali da se grle.
Domaćeg istraživanja nema, ali poslednje urađeno u Velikoj Britaniji kaže da se skoro dve trećine ljudi manje rukuje nego pre kovida 19, a više od polovine je smanjilo grljenje ljudi sa kojima ne žive. Više od trećine odraslih doživljava visok nivo anksioznosti, najviši od početka godine, iako sa koronom živimo dugo.
Psihoterapeut Snežana Anđelić kaže da, iako se na prvi pogled čini da živimo gotovo normalno, ima ljudi koji se još jako plaše. Ne vidimo ih, ne izlaze iz kuće bez preke potrebe.
Veliki je broj onih koji su, kaže, već bili podložni anksioznom poremećaju, ne treba zaboraviti da smo preživeli svašta devedesetih godina prošlog veka, bilo je puno trauma.
„Ono što prepoznajem u psihoterapijskoj praksi je da su to sve češće i mlade majke koje ulaze u potpuno panična stanja. Non stop sve dezinfikuju, ne izlaze, decu drže kod kuće da se ne bi zarazila. Dovoljno je da slušaju vesti, ne moraju nikada da iskuse koronu, to već probudi jedan deo anksioznosti, čak zna da izazove ozbiljna panična stanja“, kaže Anđelićeva.
Anksiozni smo kada počnemo preterano da brinemo, stalno projektujemo budućnost i razmišljamo šta će strašno da se desi
Strah od zagrljaja gori od virusa
Ona dodaje da ljudi u ovakvom strahu ne mogu ni da zamisle da se sa nekim rukuju, a kamoli zagrle, a to može biti opasnije od svakog virusa, posebno za one koji emociju izražavaju dodirom, toplim zagrljajem.
„Mi smo topao narod, grljenje nam je prirodna potreba, i mnogi drugi narodi imaju potrebu za takvim kontaktom koji nije samo, „dobar dan, dobar dan“, već je i vrlo telesan. Kada se rukujemo, mi to radimo srdačno, a grlimo se čak i sa saradnicima, kad se sretnemo na poslu, zagrlimo se. I meni to nedostaje, verujem da mnogim ljudima fali sloboda u pozdravljanju, sloboda u bilo kojoj vrsti kontakta“, kaže naša sagovornica.
Nauka je dokazala da kada se zagrlimo, naš organizam počinje da luči supstance koje leče i naše telo i naš um. U svetu već postoji značajan broj terapeuta koji primenjuju takozvanu terapiju zagrljajem.
Kakve će biti posledice
Traumaspecijalistu Snežanu Anđelić pitali smo kakva stanja može da izazove život bez zagrljaja koji sada već jako dugo traje i pitanje je kada će prestati.
„Plašim se da će ovakva silom napravljena distanca dovesti do toga da se mnogi odviknu od tog bliskog kontakta, što će uvesti otuđenost i emotivnu distanciranost. Kada zagrlite nakoga ko vam je drag, to je posebna razmena emocija, topline, ljubavi, privrženosti. Vi se bukvalno u tom trenutku i emotivno nahranite u takvom kontaktu. Ta ispunjenost kontaktom je ono što nam daje i stabilnost, sigurnost i povezanost sa ljudima, osećamo se sigurnije i stabilnije“.
Pre pandemije vreme novogodišnjih i božićnih praznika bilo je posebno vreme okupljanja i druženja, zagrljaja i poljubaca. I ovu Novu godinu većina će dočekati u najužem krugu porodice i prijatelja, mnogi potpuno sami.
Poznato je da dani praznika i bez života sa koronom mogu da budu teški za ljude koji su doživeli gubitak ili se nalaze u teškoj životnoj fazi zbog drugih okolnosti. Za očekivati je da će praznici kod mnogih izazvati ili pojačati anksioznost.
Pred novogodišnje praznike čak trećina Britanaca iz ankete pomenute na početku ovog teksta, koju je preneo Gardijan, misli da pandemija nikada neće biti završena, tako razmišljaju mnogi koji ne mogu da se izbore sa promenama koje je virus doneo.
Prvi signal anksioznosti
Naša sagovornica kaže je upravo ovo mišljenje prvi signal anksioznosti, da je takve signale važno prepoznati. Anksiozni smo kada počnemo preterano da brinemo, stalno projektujemo budućnost i razmišljamo šta će strašno da se desi, kada nas obuzimaju crne misli.
„Anksioznost je gubitak vere da će u životu sve biti dobro, iščekivanje zla. Pratite misli, o čemu razmišljate, pokušajte sami sebe da zaustavite, da kažete, čekaj, odakle ovo dolazi, ko upravlja budućnošću, koju kontrolu ja imam, mogu da perem ruke, mogu da nosim masku, mogu da se vakcinišem, to mogu, ali svim ostalim ne upravljam, ne kontrolišem. Moram da verujem da će sve biti dobro. Uostalom, ako i ne bude, ja ću se izboriti sa svim onim što život donese“.
Naša sagovornica dodaje da je nestrpljivo očekivanje Nove godine, iako se suštinski ništa drastično neće promeniti, dobro, jer to je važna zamišljena, psihološka granica. To je ritual u kome će, kada odbrojimo poslednje sekunde loše godine, doći nešto novo.
„Ako oduzmemo zagrljaj, takvu vrstu emotivne razmene, plašim se da će ljudi sve više postati otuđeni, što je još strašnije, neće ni biti svesni šta im nedostaje“.
„Čim organizam traži ritual, on pokazuje da mu treba neka sigurnost, treba mu osećaj budućnosti, zato je taj ruitual jako bitan. Savetovala bih ljudima da se prepuste ovde i sada, da uživaju u praznicima i ne razmišljaju o onome što ne mogu da kontrolišu, da rade ono što treba. Da se vakcinišu, peru ruke, nose masku i uživaju jedni u drugima, da ne dozvole da ih pandemija otuđi. Kako od njih samih, tako i od drugih, da im oduzme radost života“.
U vremenu kada epidemiolozi apeluju na poštovanje mera zbog korona virusa, teško da će nam neki psiholog savetovati grljenje, ali na kraju razgovora za Sputnjik Snežana Anđelić još jednom ističe šta može da se desi ako prestanemo da se grlimo;
„Ako oduzmemo takvu vrstu emotivne razmene, plašim se da će ljudi sve više postati otuđeni, što je još strašnije, neće ni biti svesni šta im nedostaje. Nedostajaće im dubok, topao emotivni kontakt“.
((Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com