Oko 2.000 mališana prosi samo na beogradskim ulicama, pokazuju grube procene. U ostatku zemlje moglo bi ih biti bar još toliko. S približavanjem praznika, prosjaci iz cele zemlje hrle ka većim gradovima, ulaze u gradski prevoz, sede sklupčani na ulici s pruženom rukom ili šeširom, presreću užurbane građane na raskrsnicama i trotoarima… Neki od njih sa sobom vuku polugolu, ponekad i bosu decu.
Koliko je ukupno prosjaka u Srbiji, mladih i starih, invalida i porodilja – ne zna se. Radna grupa koja je formirana za rešavanje ovog problema, a sastavljena od pripadnika MUP i Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, zasad postoji samo na papiru i još nije napravila nikakvu evidenciju.
Samim tim, ne zna se ni da li ovi ljudi i deca prose za sebe ili za druge, kao ni da li su žrtve krijumčara ljudi, mafije, svojih roditelja i srodnika. Iskustva organizacija koje na terenu rade s decom ulice pokazuju da većina njih prosi da bi prehranila sebe ili porodicu jer potiču iz ekstremno siromašnog okruženja. Iskustva beogradskog prekršajnog suda pokazuju pak da među prosjacima ima i onih koji dobijaju samo mrvice kolača koji uzima neko drugi – onaj ko organizuje lance prosjačenja.
Zbunjeni građani mahom ne znaju šta da rade – da li da udele novac siromahu, gladnom i smrznutom, posebno kad je u pitanju dete, ili da ne daju ništa u nadi da će tako prekinuti zloupotrebu dece, trudnica i invalida. Ukoliko daju, kako da budu sigurni da će dete za novac kupiti hranu, a da mu skupljene pare neće uzeti neko drugi – otac ili vođa kriminalne bande? A opet, ako ne daju, kako da budu sigurni da dete neće biti uveče prebijeno jer nije donelo sumu koja se od njega očekuje? I da li je ovo problem kojim treba da se bave građani ili treba da ga reši država?
Prijava za prosjačenje nema mnogo, a još je manje evidentiranih žrtava jer se ceo ovaj fenomen dešava u mračnoj zoni. U toku ove godine Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima zabeležio je, od tridesetak žrtava, koliko ih je ukupno evidentirano, dva deteta koja su terana na prosjačenje, i još petoro dece i odraslih koji su terani i na prosjačenje, i na radnu i seksualnu eksploataciju. U 2015. identifikovali su 10 žrtava prinudnog prosjačenja, a lane jedan slučaj čiste prinude na prosjačenje i jedan slučaj prosjačenja i prinudnog braka, prenose Novosti.
Iskustva Centra za integraciju mladih, koji vodi dva svratišta za decu ulice, drugačija su. Većina dece s kojom imaju kontakt prosi ne zato što ih neko na to fizički nagoni, već zato što nemaju šta da jedu, i zato što gotovo svi iz njihovog okruženja prose ili sakupljaju sekundarne sirovine.
– Oni žive u neformalnim naseljima bez vode i struje. Socijalno su isključeni, nisu uključeni ni u školski sistem, ni u sistem zdravstvene zaštite. Kada se pojavi sumnja da je neko dete prinudno eksploatisano ili žrtva trgovine ljudima, odmah o tome obaveštavamo policiju i Centar za socijalni rad. Centar i inače obaveštavamo o svakom detetu koje kod nas dođe – kaže Marko Tošić, iz Centra za integraciju mladih, i konstatuje da broj žrtava nije zanemarljiv, ali ne prelazi 10 odsto.
Po njegovim rečima, niko ne zna koliko tačno ima dece koja žive i rade na ulici. Problem je što ih nijedna institucija ne vodi kao posebnu grupu:
– Grube procene su da ih u Beogradu ima oko 2.000. Kod nas, u oba svratišta, dolazi oko 350 dece, ali to ne govori o ukupnom broju. A ako država ne zna koliko ih ima, ne može ni da osmisli kako bi toj deci pomogla.
Centri neretko ove situacije rešavaju tako što se deca oduzimaju roditeljima zbog zanemarivanja, ali u Centru za integraciju mladih smatraju da siromaštvo ne bi smelo da bude razlog za razdvajanje roditelja i dece.
Na pitanje da li deca ponekad svedoče da dobijaju batine kod kuće ako ne isprose dovoljnu sumu, Tošić kaže da u tom svetu generalno često ima nasilja: bilo porodičnog, bilo vršnjačkog (zna se koja grupa dece ulice „drži“ koju raskrsnicu i ona brani „svoj teren“ po svaku cenu), bilo prolaznika prema prosjacima, a ponekad čak i nadležnih državnih organa.
– U toku prošle i ove godine formirano je 1.128 predmeta vezanih za prosjačenje, od čega je odbačeno pet zahteva, 21 postupak je obustavljen, donete su dve oslobađajuće presude, izrečeno 135 opomena i 161 presuda – kaže Milan Marinović – predsednik Prekršajnog suda u Beogradu. – Nekima od osuđenih izrečene su novčane kazne, a drugima zatvorske, ali i oni koji su dobili novčane u nedostatku para menjali su ih za zatvor.
Prema Marinovićevim rečima, bilo je i slučajeva da policija, kada uhvati decu u prosjačenju, uspe da utvrdi ko su im roditelji i gde žive. Ukoliko sud ustanovi da su roditelji mogli da vrše nadzor nad decom u tom trenutku, a nisu, roditelji prekršajno odgovaraju. Bilo je i slučajeva da se utvrdi da su otac i majka bili na poslu i da zaista nisu znali da deca prose, i tada se oslobađaju odgovornosti.
– Broj osuđujućih presuda u odnosu na ukupan broj formiranih predmeta je mali jer prekršioci ne žive na adresi koja im je navedena u dokumentima, pa ih je teško naći. Oni koji nemaju dokumenta završavaju kod sudije po skraćenom postupku – objašnjava Marinović.
Tokom sudijske karijere i on sam se sretao sa različitim slučajevima:
– Pre desetak godina sudio sam ženi koja je prosila ispred Crkve Svetog Marka, a kao adresu stanovanja navela je jedan hotel. Pozvali smo hotel i proverili – zaista je u njemu imala plaćenu sobu! Imao sam i primer jedne stare, gotovo nepokretne Romkinje, koja nam je pričala da živi u domu i da kombi svakog jutra dođe po nju i ostale invalide iz tog i drugih sličnih smeštaja, i razveze ih na utvrđene lokacije, u prosjačenje. Uveče dođe, pokupi ih i vrati kući, ostavivši im manji deo onoga što su „zaradili“.
Ali imao je i primer pristojno obučenog, starijeg čoveka iz Pančeva. Kada mu je odredio minimalnu novčanu kaznu, čovek je rekao da nema da plati. Sudija je preporučio: „Nađite od nekog, žao mi je da vas šaljem u zatvor“, na šta je gospodin uzvratio: „Meni je sevap da me pošaljete iza rešetaka. Zimsko je doba, hladno je, a ja nemam za ogrev. U zatvoru je toplo i imam besplatnu hranu“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com