Srpska Pravoslavna crkve i njeni vernici danas slave svetitelja i velikog podvižnika hrišćanske vere Kirjaka Otšelnika, a ovaj dan u narodu je poznat kao Miholjdan.
Miholjdan se kao praznik vekovima unazad obeležava na isti dan (12. oktobra po Gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru a 29. septembra po starojulijanskom).
Verovanja i običaji
Prema narodnom verovanju, posle Miholjdana nastupa prava jesen, koja je kalendarski već uveliko počela. Sudeći po vremenskim prilikama koje su ovih dana, prava jesen je već počela.
Stari ljudi veruju da na Miholjdan ne treba obavljati kućne poslove, usisavati, spremati i slično jer, kako kažu, treba prvo završiti sve poslove na polju koji ne mogu da čekaju zimu i hladnoću.
Postoji i verovanje da se na Miholjdan ne treba venčavati koje proističe iz prvog verovanja jer su svi svatovi tada u polju i na svojim zemljama zauzeti pripremama za zimu.
Današnji dan se naziva i mišji dan.
Veruje se da će miševi i druge poljske životinjice uginuti na današnji dan ako dotle u svoja skloništa nisu dopremili hranu za preko zime. Shodno tome Miholjdan se smatra i danom posle kojeg treba polako početi sa pripremom zimnice.
U Boki Kotorskoj, Miholjdan zovu još i gospodski praznik, jer su ga slavile čuvene pomorske porodice tog kraja, a mornari na ovaj dan nikada nisu isplovljavali na more kako ne bi uvredili sveca.
Srpski narod veruje i da su rođeni na ovaj dan posebno nadareni i da će imati mnogo sreće u životu.
Uz Miholjdan su vezane i velike Zadušnice i svi hrišćani na sam dan slave ili u subotu posle njega, odlaze na groblje da upale sveće svojim precima i preminuloj rodbini.
Prema navodima etnologa Mileta Nedeljkovića (“Srpski običajni kalendar”), najzanimljivije svetkovine na Miholjdan zabeležene u jugoistočnoj Srbiji i Rumuniji.
Žitelj Dunavske klisure, okoline Donjeg Milanovca, Majdanpeka, Negotina, i njihovi susedi iz Moldavije i Vlaške, na Miholjdan praznuju i takozvani Tejkindan, posvećen ženskim demonima Tetkama (tri starije žene u crnini koje donose velike epidemije poput gripa, boginja, kolere…).
O Svecu
Sveti Kirijak rođen je u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.
Čitajući Sveto pismo, vrlo rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.
Boravio je u više manastira, posvećen hrišćanskoj veri i boreći se protiv jeresi. Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek, iako je ceo život proveo u strogom postu.
Pred kraj života boravio je u monaškoj porodici Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno, i to po zalasku sunca. Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih.
Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. godine u pustinji, gde je proveo starost i poslednje godine života.
Monasi su ga poštovali jer je tešio i isceljivao bolesne i nevoljne.
Doživeo je 109. godinu, a poslednje godine života proveo je u pustinji gde je i umro.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com