Danas se crkva se molitveno priseća žene grešnice koja je mirom pomazala Isusa Hrista u Vitiniji, u domu Simona gubavoga, a istovremeno se spominje i Judino izdajstvo, koje se zbilo nakon toga. Na Veliku sredu prestaje se sa služenjem Pređeosvećene Liturgije kao i sa čitanjem molitve Sv. Jefrema Sirina koju prate veliki pokloni.
Velika sreda je poslednji, puni, radni dan u nedelji. Nekada je bilo zabranjeno da žene šiju, baš kao i u cvetnoj nedelji. Takođe su ljudi nastojali da na ovaj dan stoku dobro obezbede hranom, kako bi se u predstojećim danima posvetili prazničnim običaji, prenosi Nova.rs.
U Negotinskoj krajini čupao se burijan (biljka) za koji se verovalo da ima magijsku moć i da štiti od veštica. Ova biljka je pored magijske, našla primenu i u narodnoj medicini. Ponegde se i na veliku sredu farbaju uskršnja jaja. U kućama koje su u žalosti, jaja se boje u crno i nazivaju se kaluđeri.
Ovaj dan je posvećen svetom Jovanu Lestvičniku koji je bio vizantijski monah u manastiru na Sinajskoj gori. Danas ga kao svetitelja poštuju Katolička i Pravoslavna crkva.
Jovan je autor najvećeg dela vizantijske mistike, nazvanog Lestvica, po kome je i sam autor dobio nadimak “Lestvičnik”. Mada se o Jovanu ne zna skoro ništa osim da je još kao šesnaestogodišnjak došao na Sinaj i tamo nekih četrdeset godina proveo u pećinskoj usamljenosti pre nego što je postavljen za igumana Sinajskog manastira, iz samog njegovog dela se vidi da je to bio široko obrazovan čovek.
Sledi odlomak iz dela Lestvica:
O ogovaranju
“Niko pametan, mislim, neće sporiti da mržnja i zlopamćenje rađaju ogovaranje. Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi. Ogovaranje je licemerstvo ljubavi, uzročnik oskvrnjenja i opterećenja savesti, uništenje čistote.
Neke devojke greše javno i bez srama, a druge potajno i sa više stida čine još gore stvari nego prve. Tako se nešto može videti i kod sramnih strasti. Mnogo je tajno, iznutra pokvarenih devojaka [tj. strasti]: licemerstvo, lukavstvo, grešna tuga, zlopamćenje, ogovaranje u srcu. Vidljivo, one predstavljaju jedno, ali unutra gledaju na drugo.
Kada sam jednom prilikom čuo neke ljude kako ogovaraju, ja im zapretih. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja.
A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu.
A i ovo neka ti ne ostane nepoznato, pa ćeš se čuvati da ne osudiš ljude koji se spotaknu: dok je Juda bio učenik Hristov, razbojnik je pripadao ubicama; i čudo, kako da se u jednom magnovenju zbi sa njima takva promena.
Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno. Znao sam čoveka koji je javno zgrešio, a tajno se pokajao. I onaj koga sam osudio kao bludnika, beše već pred Bogom nevin, umilostivivši ga iskrenim obraćenjem.
Nikada se nemoj ustručavati pred onim koji u tvome prisustvu ogovara bližnjega, nego štaviše reci: „Stani, brate! Ja svaki dan padam i u teže grehe. Pa, kako mogu da ga osuđujem?“ Tako ćeš jednim zamahom načiniti dva dobra: jednim lekom izlečićeš i sebe i bližnjega.
Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37). Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se pokaje.
Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.
Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega.
Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od ovozemaljkih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina živeo, i makar video kako iz očiju njegovih ističe i čitava reka suza, velika kao Jordan.
Ispitivao sam plač, i ne nađoh u njemu ni traga od ogovaranja i osuđivanja. Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo. Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje, lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg.
Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim, smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.
Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju dušu. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 i d.).
Dobar baštovan bere samo zrele jagode, a nezrele ne. Pametan i razborit um, isto tako, primećuje samo vrline i samo o njima govori. A bezumni čovek pronalazi samo krivice i nedostatke. O njemu je i rečeno: Istražiše bezakonje, iščezoše oni koji su istražili istragu (Ps.63,7). Nemoj osuđivati ni onda kada svojim očima vidiš da neko greši: često se i oči varaju.”
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com