Dešava se da, kad kažete detetu da nešto uradi, ono počne da se razvlači s tim i nikako da obavi zadato. Tu bi moglo da se radi o tome da vaš mališan jednostavno ima drugačije prioritete nego vi – nekada je potrebno te prioritete malo preurediti.
Dete zna da treba da uradi domaće zadatke, nauči tu-i-tu lekciju, pospremi sobu… I vi ne razumete zašto već jednom ne počne s tim, dali ste mu spisak obaveza, zašto ih ne obavi? Deca imaju i neke svoje prioritete, za koje im neretko ne padne na pamet da ih pomenu roditeljima, ili ih roditelji ne shvate na taj način. Recimo, prioritet je imati bolji rezultat u toj-i-toj kompjuterskoj igri nego njegov brat (što znači da će dete igrati tu igru iako bi, po vašem mišljenju, trebalo da radi domaći). Ili je prioritet nacrtati zmaja koji dobro izgleda (nema veze sa školskim zadatkom, samo je bitno vašem detetu). Šta tad?
Ne vredi objašnjavati detetu u mlađim razredima osnovne škole da su dobre ocene – koje neće imati ako ne radi domaće zadatke i ne uči – važne za njega, cela ta priča mališanu je suviše apstraktna. Hoće dete da vam udovolji i uradi ono što tražite od njega, ali postoje još neke stvari koje želi da obavi, i one su mu nekad bitnije od zadataka koje mu postave roditelji. Tada je na roditelju da postavi pravila.
Kakva pravila? Recimo, da nema gledanja televizije ni igranja kompjuterskih igara dok se ne završi sa školskim zadacima. Tako dete uči da poveže obavezu njemu nejasne važnosti (uradi domaći da bi imao dobre ocene i uspeo u životu, kako to odraslo i neodređeno zvuči!) s nečim što je za njega bitno, kao što je postizanje rezultata u kompjuterskoj igri. Možda će se buniti protiv pravila, možda će pokušavati da ih izvrda, ali ako roditelji ostanu nepopustljivi, a ostave vreme i za ono što dete smatra važnim, na kraju će prihvatiti pravila i naučiti da privilegije (igranje igara, gledanje televizije i slično) idu samo "u paketu" uz odgovorno obavljanje zadatih obaveza.
Razume se, sve ovo baš i neće funkcionisati ako je dete stalno svedok toga da roditelji izbegavaju svoje obaveze, jer mališani najpre od roditelja uče koji su prihvatljivi modeli ponašanja. "Radi ono što ti kažem da radiš, a ne ono što mene vidiš da radim", ne zvuči uverljivo ni deci ni odraslima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com