Neki ljudi se nadaju da će prevariti smrt tako što će svoju svest sačuvati u digitalnoj formi. Nauka još nije dotle došla, ali napravili smo dovoljno istraživanja mozga i pamćenja da bi to imalo posledice i da bismo počeli da postavljamo neprijatna pitanja.
Ideja o postizanju defakto besmrtnosti prevođenjem mozga u kod i čuvanju ličnosti kao digitalne kopije putem interneta, zaokuplja ljudsku maštu već duže vreme. Posebno je popularna među transhumanistima, ljudima koji se zalažu za unapređenje ljudskog intelekta i fiziologije pomoću najsofisticiranije dostupne tehnologije.
Dok tehnološki najnaprednije nacije širom sveta ulažu ogromne resurse u analize ljudskog mozga, a jučerašnja naučna fantastika postaje stvarnost, čini se da se čovečanstvo bliži proboju u ovom polju.
Kako stoje stvari
Pre nego što možemo digitalizovati ljudski mozak, moramo ga u potpunosti razumeti, a naučnici na tome naporno rade.
Od 2013. godine međunarodni projekat „Inicijativa mozga“ mapira mozak kako bi revolucionalizovali naše razumevanje najtajanstvenijeg dela tela, sa ciljem poboljšanja „prevencije i lečenja poremećaja mozga“. Švajcarski projekat „Plavi mozak“ digitalno rekonstruiše mozak glodara sa ciljem da se ova tehnologija koristi na ljudskom mozgu.
„Neuralink“ Ilona Maska radi na stvaranju veštačkih implantata koji mogu da „čitaju um“, kako bi omogućili da ljudska i veštačka inteligencija rade u „simbiozi“.
Ipak, naučnici još ne znaju neke osnovne stvari koje su im neophodne kako bi u nekom trenutku mogli da „kopiraju“ mozak, poput onoga — koliko bi prostora zauzeo?
Uprkos svim našim ograničenjima, ljudi ne „troše“ memoriju kao običan računar, a procene o tome koliko bi prostora bilo potrebno da bi se sačuvale sve informacije jako variraju. Veruje se da je maksimum koji bi bio potreban negde oko 2,5 petabajta (jedan petabajt je 1.000 terabajta). Jednostavnije rečeno, to je dovoljno za održavanje oko tri miliona sati „Netfliksovih“ serija.
„Morali biste ostaviti televizor da radi neprekidno više od 300 godina da biste iskoristili sve to skladište“, napisao je Paul Reber, profesor psihologije sa Nortvestern univerziteta u časopisu „Sajentifik Amerikan“.
Manipulacija pamćenjem
Sećanja su veliki deo onoga što nas čini takvima kakvi jesmo, a naučnici istražuju kako ona zapravo funkcionišu i potencijalno — kako ih izmeniti.
Olga Ivaškina sa Ruskog nacionalnog istraživačkog centra Instituta „Kurčatov“, jednog od vodećih državnih institucija za istraživanje i razvoj, rekla je za RT da je njena laboratorija postigla napredak u razumevanju procesa pamćenja, mada, do sada samo kod miševa. Takođe, bave se i time kako naterati mozak da zaboravi određena sećanja, bez uticaja na ostala.
„Proučavamo razne oblike pamćenja. Traumatična, na primer, kada osoba razvije posttraumatski poremećaj (PTSP) nakon učešća u vojnoj akciji ili života u vanrednoj situaciji“, rekla je Ivaškina. Njene kolege sa Instituta „Kurčatov“ „traže načine kako da ga selektivno obrišu“.
Iako bi takve tehnike mogle poslužiti kao blagoslov mnogim modernim ratnim veteranima koji pate od PTSP-a, očigledno je da bi moglo doći i do nekih zloupotreba.
„Uticati na memoriju hemijski, fizički ili tehnološki? Da, moguće je“, priznala je Tatjana Černigovskaja, istaknuta naučnica sa Ruske akademije za obrazovanje.
Ona je takođe govorila o prilično dobro proučenom fenomenu lažnih sećanja — situacijama u kojima se osoba ili čak grupa ljudi seća nečega što se nije dogodilo ili se dogodilo drugačije od onoga kako ga se sećaju. Za to nije potrebna digitalna manipulacija.
„Nismo još u situaciji da možemo da implantiramo memorijske čipove koji su u stanju da zamene naša sećanja nekim drugim. Ipak, sutra ili prekosutra to bi sigurno moglo postati stvarnost.“
Međutim, bez etičkih zaštitnih mera, upozorava Ivaškina, čovečanstvo bi se jednog dana moglo naći u distopiji poput one iz kultnog filma „Blejd raner“, kada neće biti moguće reći koja su sećanja ugrađena, a koja su istinska.
Od koncepta do stvarnosti
Ivaškina smatra da je digitalna besmrtnost teorijski moguća, mada u „dalekoj budućnosti“.
„Nemamo tehnologije koje bi nam omogućile da kopiramo nečiju ličnost tako da ona može da živi u digitalnom svetu“, rekla je ona. Međutim, ona je prilično optimistična u pogledu razvoja takve tehnologije u budućnosti.
„U nekom trenutku moći ćemo da shvatimo šta tačno u našem mozgu čini ’nas‘ i kako to možemo preneti na elektronski medijum.“
Ljudi nisu samo podaci koje možete kopirati
Černigovska pak ne misli da je digitalna besmrtnost dostižna, jer čak i kada bismo uspeli da prevedemo sećanja u jedinice i nule, ljudsko biće je mnogo više od pukih uspomena.
Međutim, za svakog naučnika entuzijastičnog po pitanju beskrajnih mogućnosti „poboljšanja“ ljudskog mozga i tela izgleda da postoji još jedno oštro upozorenje o opasnost odlaska na takav put.
Transhumanisti nisu zainteresovani samo za prenos memorije i svesti. Za neke od njih je ideja o zameni zdravih delova tela poboljšanim tehnološkim verzijama, što bi stvorilo svojevrsni kiborg svet, takođe jedna od opcija.
Ipak, veliko je pitanje kako će, jednom kada Pandorina kutija bude otvorena, društvo i vlade odlučiti o tome koliko daleko je ipak — predaleko.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com