Beograd je mirisao, pa, recimo, na sebe. Kao i uvek. Nisam baš siguran kakav je to miris, ali je svakako specifičan, jedinstven i prepoznatljiv. Ima u njemu svega, pogotovo u kasnu jesen i rano proleće. Nađe se, onako pomešano i nabacano preko reda, od svega po malo. Ima tu trunke lipe čija se aroma ne gubi nikada, malo trulog lišća, mirisne linije dve reke i topola oko njih, garavi trag dizela, lelujavi i nevidljivi oblačić parfema koji kao verno kuče prati neke gradske lepotice, mekani vonj ćumura na kome cvrči meso, dodatak iz otvorenih kontejnera i rezak trag oštre košave koja se stušti sa Karpata i sjedini sve na šta naiđe u ovom gradu. Kada se to spoji dobijete ono što se zove miris Beograda i koji najbolje osećaju oni koji su dugo van njega.
Dešavalo mi se da u nekim drugim gradovima u deliću sekunde osetim nešto što liči na njega i da me on kao na vrtešci vrati u neko drugo vreme i na neka poznata mesta. Najčešće je to bila samo varka, prolazna i lažljiva, nakon koje čovek ostane zamišljen bez nekog pravog razloga. Puno puta sam se trudio dok sam bio daleko od njega, da vratim u sećanje njegov miris i da ga osetim ponovo, ali mi nikada nije uspelo. Jednostavno, on ne može da se spakuje u memoriju i ponese sa sobom. Može da se oseti samo kada se zakorači u njega, pogotovo u prvim danima nakon dugog odsustva. Tada opija, grli, zanosi i zavodi, sa blagim prebacivanjem i koketnošću koja govori da je svestan svoje jedinstvenosti.
„Ma šta kažeš? Miriše ti Beograd? Keve ti? Pa ti si totalno odlepio, jebeš mi sve. Ovde, brate, smrdi kao u buvari. Smrdi na raspad i trulež. Smrdi na sirotinju i muku. Kakav tvoj miris, kakvi bakrači. Nemoj da me zajebavaš, molim te.“
Mrki je bio ljut na mene i nije to krio. Moja, po njemu, sasvim suluda ideja da se vratim zauvek u svoju zemlju, nije mu bila jasna i mislio je da sam tu odluku doneo u nastupu neobjašnjivog ludila koje, verovatno, s vremena na vreme hvata svakog emigranta. Gunđao je bez prestanka i vrteo glavom u neverici.
„A, šta, Toronto ti smrdi je l da?“.
„Ma, ne. Toronto predivno miriše. Na sveže oprano rublje, tek skuvanu kafu i vruće pecivo. Sjajno je tamo, veruj mi. Najbolji grad na svetu. Obožavam ga.“
Gledao me je u neverici, širiom otvorenih usta dok mu je cigareta dogorevala u pepeljari.
„Šta si ti, jebote? Irski seter, Kratkodlaki ptičar, Transilvanski gonič? Kao, ideš po svetu i njuškaš okolo. Kad ti se neki miris dopadne, onda zapišaš teritoriju i napraviš leglo. Je l to kod tebe tako funkcioniše?“
Zabavljala me je njegova ljutnja i nemirenje sa mojom odlukom, jer sam znao da mi Mrki želi samo dobro i da je iskreno zabrinut za mene. Uostalom, on je bio jedini koji me je ispratio onog proleća ’95. kada sam otišao iz zemlje. Proveli smo tu noć obilazeći kafane u „Bermudskom trouglu“, a kada se sve zatvorilo završili u „Klubu književnika“, odakle smo, zorom, otišli pravo na aerodrom. Dok smo čekali da se ukrcam na avion za Amsterdam, Mrki je, iznenada, stegao moju ruku i nespretno je prodrmao.
„Ajde sad i ne okreći se sine. Trči, trči prema šumi. Don’t look back my son. Bar se ti spasi. I, slušaj: Nemoj da ti padne na pamet da se vraćaš. Makar tamo sekire padale. Jel jasno?“
Viđali smo se, naravno, uvek za vreme mojih retkih dolazaka, provodili vreme zajedno i uglavnom pili, obilazeći neka naša stara mesta, kojih je, sa svakim dolaskom, bilo sve manje. Nikada me nije pitao kako mi je tamo, jer je bio ubeđen da gore od ovoga sasvim sigurno ne može biti. Jedino je, ponekad, nakon puno pića, ponavljao: „Eto, bar si se ti spasio.“ Malo je pričao o svom životu. Znao sam samo da radi u staroj firmi, gde smo obojica počeli, da mu je žena godinama bez posla i da teško sastavlja kraj s krajem.
„Dobro, kad te prođe ovo ludilo, kad se izduvaš ovde po gradu, ja ću, lepo, opet da te uzmem za ruku i ispratim na aerodrom. Možda i pođem s tobom do pola puta, čisto da budem siguran da se nećeš vratiti i da mi više ne prosipaš te gluposti o mirisu Beograda i ostala sranja. Pazi, boga ti. Čovek se loži na dizel i ćumur. Mislim, stvarno si skrenuo. Da nisi, možda, počeo i pesme da pišeš?“
„Mrki, kako ne kapiraš? Ovo nije racionalna odluka. Ovo je stvar emocije. Protiv toga ne možeš da se boriš.“
Uvukao je glavu među ramena, začkiljio na jedno oko i duboko povukao dim.
„Emocije? Da nisi malo mator za tako nešto, druže? Vidiš, to što ti pominješ, u ovoj zemlji više ne postoji. Umrlo je odavno. Sada postoji samo interes, goli interes i borba za opstanak. Kad budeš proveo malo vremena ovde videćeš kako je džungla dečje obdanište za Srbiju. Ne postoji više ni brat ni prijatelj, ni rod, ni pomoz bog. Sve se svelo na golo preživljavanje. Najbliži će te prodati za sto evra. Ma, kakvi, to je velika cifra. Pustiće te niz vodu za par pića i paklu cigara.“
„Misliš da ja to ne znam? Misliš da ne pratim šta se ovde dešava i kakva je situacija?“
„Pratiš? Naravno da pratiš. Ali preko interneta, burazeru. On line. Dođeš lepo s posla, parkiraš svoj ševrolet u garažu pored svoje udobne kućice, raskomotiš se u dnevnoj sobi, sipaš viski i kreneš da šaraš po netu. Kao, daj malo da vidim šta se dešava u staroj dobroj Srbiji. Onda se malo iščuđavaš, cokćeš, vrtiš glavom i ne možeš da veruješ kako se ništa nije promenilo i kako mamlazi uvek zauzmu čelne pozicije. Ali, vidiš u čemu je razlika prijatelju: Tebe to ne dotiče. Ne utiče na tvoj život, ne može da te tangira, osim, kako ti voliš da kažeš, emocionalno. Ali, kad podigneš glavu sa ekrana, ti ne vidiš jad i bedu. Ne osećaš je na svojoj koži. Gledaš u lepo uređen travnjak u svom dvorištu, udobno nameštenu kuću, sigurnost koja te okružuje i znaš da možeš mirno da čekaš sledeći dan, mesec ili godinu. Ne razmišljaš da li ćeš detetu moći da kupiš zimsku jaknu, da platiš struju ili da imaš sutra za hranu.
E, u tome je razlika između tebe i nas ovde. Nemoj, molim te, samo da mi pričaš kako ti saosećaš sa našim bolom i kako i tebe to pogađa. Znaš koiko sam njih oterao u pizdu materinu za vreme bombardovanja, kad su mi slali mejlove kako je njima jako teško dok gledaju na CNN-u. Ma teraj se, bre. Meni ovde bombe padaju na glavu, a tebi je frka da gledaš vesti.“
„Dobro, ali da li imaš predstavu koliko ta „sigurnost“ košta? Ti misliš da tamo stvarno teku med i mleko? Misliš da dobar auto i pun frižider mogu da ispune čoveka? Dobro, nekog verovatno i mogu, ali ti me bar poznaješ. Znaš koliko mi nedostaje ovakvo sedenje u kafani i druženje, koliko mi nedostaju neke obične stvari koje čine život. Nemamo baš još mnogo vremena na raspolaganju, druže. Ne mogu više da im darujem sebe u zamenu za povoljne kredite, rad od ponedeljka do petka i prazne vikende. Da ti ne pričam o dosadi. Ne možeš da zamisliš tu količinu dosade koja me pritiska.“
„E, ako je to u pitanju, onda ti mogu reći da si došao na pravo mesto. Ovde ti sigurno neće biti dosadno. To ti garantujem. Samo, ne znam šta ćeš da radiš sa tom količinom interesantnih stvari koje će ti se dešavati u ljubljenoj domovini. Pogledaj malo oko sebe. Osvrni se. Pogledaj te izgubljene face koje bleje u prazno i cevče jedno piće satima. Koliko dugo sedimo ovde? Da li si video ili čuo da se neko nasmejao? Da li si na ulici video nekog nasmejanog i veselog čoveka? Teško burazeru, smeh više ne stanuje ovde. Pomiri se s tim.“
Mrki je bio u pravu i to nisam mogao da poreknem. Beograd koji sam ostavio i ovaj koji sam zatekao teško da imaju išta zajedničko. Čak i onda u onom ludilu devedesetih, osećala se neka nada, neki optimizam da će ono što nas je zadesilo jednog dana proći i da ćemo se vratiti normalnom životu. Većina je verovala da je sve privremeno i da bolji dani moraju doći kad-tad. Mi koji smo znali ili osećali da se to neće dogoditi, bar za naših života, spakovali smo uspomene u kofere i otišli. Bio je to jedini ispravni i pravi potez u tom trenutku. Trebalo je za to hrabrosti i odlučnosti. Odlučnosti da se raskrsti sa starim životom i da se od nule počne sasvim nov, negde na drugom kraju sveta, među tuđim ljudima i drugačijim navikama.
Trebalo je mnogo snage, mnogo samouverenosti i mnogo rešenosti da se nanovo izgradi gnezdo u nekom društvu u kome ćeš uvek biti stranac, gde ne postoje prijatelji, rođaci, školski drugovi ili bilo šta na šta se čovek oslanja u svom normalnom okruženju. I kako sada, nakon tolikih godina, nakon toliko žrtve i odricanja, sada kada već dugo imam mesto u nekom drugom svetu za koje sam se sam izborio i koje mi garantuje mirnije vode, da objasnim Mrkom da sam rešio da sve to ostavim i vratim se onome od čega sam i pobegao. Zemlji koja je potpala pod vlast najgorih mediokriteta i kojoj se ne piše ništa dobro. Zemlji u kojoj su ljudi kao ja nepoželjni i odbačeni. Kako to da objasnim njemu kada, iskreno, ne mogu baš da rastumačim ni samom sebi?
„To ti je, rođače, kao da, na primer igraš za Barselonu. Kapiraš?“- Nastavljao je Mrki da lamentira nad mojoj sudbinom.
„Mučio si se na treninzima, dokazivao na svakoj utakmici, igrao za drugi tim i po snegu i po blatu, uklizavao, krio povrede od trenera, stiskao zube i radio kao konj. Konačno, krenula te karta, upornost se isplatila i ti ulaziš u prvi tim. Shvataš? Počinješ da igraš za elitu, za najbolji tim na svetu. Snovi su ti se ostvarili. Prvo ulaziš sa klupe na po dvadesetak minuta, onda po poluvreme,a potom, bato, eto te u startnoj postavi i više niko ne može da te izgura odatle. Navijači te vole, trener te ceni, premije i lova rastu. Sve kako treba da bude i kako si maštao. Međutim, šta?
Tebi se jednog dana u snu javi miris bureka iz pekare kod Trpkovića, ili neka slična glupost na koju se ti ložiš, i ti, lepo, spakuješ kofere, kažeš ćao Barseloni i vratiš se da igraš za Zvezdaru. Misliš, sad će mene u Zvezdari da dočekaju raširenih ruku, ipak sam ja igrač Barselone, jedva će dočekati da me vide u svojim redovima. Imam toliko toga da pružim, toliko znanja , iskustva… Mogu da im pomognem da uzmu titulu, da zarade velike pare. Je l tako? A, razmišljaš ti dalje, tu su mi ortaci, rodbina, društvo iz kraja, moje kafane, moje ulice, divota. Moji mirisi, što ti reče. Mirisi mog detinjstva. Idealno da nastaviš život i karijeru.
Jeste, ali u nekom drugom filmu, bato. Ovde bi te na Zvezdari dočekali kao budalu, pravili bi sprdnju s tobom, nameštali te da ti polome koske, izgustirali bi te za par meseci i šutnuli napolje. Znaš zašto? Zato što im ne pripadaš. Nisi iz njihovog čopora. Oni to osećaju po mirisu. Imaju instikt koji im govori da si drugačiji, da nisi iz njihovog sveta. Dok si ti igrao pod reflektorima na Nou Kampu, oni su se ovde valjali u blatu, mrzelo ih je da ošišaju travu, krivili su sudbinu za svoje promašene živote i karijere.
E, to ti neće oprostiti. Nikada. Neće ti oprostiti što si nešto uradio. Neće ti oprostiti što si pokazao da imaš muda i da se pameću i upornošću može uspeti i u belom svetu. A najviše ti neće oprostiti to što si se vratio među njih. Tu će te sačekati i dokrajčiti. To je jače od njih. Uostalom, nemoj da im zameraš. Svako ko reši da iz Barselone pređe u Zvezdaru može da bude samo jedno.“
„Šta?“
„Ludak. Lud čovek. Ti si, jednostavno, lud.“
Mrki je podigao ruku i pozvao konobara.
„Daj nam još dva dupla i jednu lepu, sočnu kost za mog bulbuderskog goniča koji ima razvijeno čulo mirisa“.
Lud. Lud čovek. Sve mi se čini da ću ovu konstatciju prilično često slušati ili viđati u očima ljudi kako moje vreme u Srbiji bude prolazilo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com