„Čekala sam 41 godinu kako bih imala seksualni odnos s muškarcem u vezi punoj ljubavi i predanosti. Taj čovek je danas moj suprug i otac našeg deteta. Kada sam imala 16 godina, odlučila sam da budem deo ceremonije ‘Prava ljubav čeka’ u crkvi u kojoj sam se obvezala da sačekam sa seksom do braka. Premda je ovo iskustvo uticalo na mene, ne krivim ‘kulturu čistoće’ za „sigurne“ obrasce kontrole koje sam razvila. Postala je to moja sopstvena komplikovana priča.
Do sredine 20-ih nisam više čekala brak. Ali, ipak sam u sebi osećala da želim da imam snošaj u ozbiljnoj vezi, s nekim ko me voli. Moj snažan libido otežavao je suzdržavanje od odnosa, a odluka o celibatu uništavala potencijalne veze. Ali, nakon što sam u rasponu od 20 godina, izašla s više od 100 muškaraca shvatila sam da je moguće, čak i zdravo, čekati sa seksom do predane veze i ljubavi.
Čekanje nije bilo pogrešno. Ali, čežnja za nedostupnim muškarcima i 25 godina odbijanja nije bilo zdravo. Na kraju, naučila sam da je devičanstvo vredno onoliko koliko želite. I uprkos onome što nije u duhu vremena, vi ste vi, sa seksom ili bez njega.
Nisam uludo potrošila najbolje seksualne godine svog života
Nikada nikome ne dugujete seks. Ni onom koji vas je odveo u restoran s pet zvezdica, ni onom koji vas je odvo na Bahame ili onome koji je rekao da ste ga zavele. Jedinu obavezu imate prema sebi, da imate seks kada osetite da ste spremne.
Kad sam imala 35 godina, moj esej u Njujork Tajmsu:„Ima li moja nevinost rok trajanja?“ postao je popularan na Internetu. Dobila sam savete od ljudi iz celog sveta koji su mi govorili da gubim najvrednije seksualne godine svog života. Ti nepoznati ljudi nisu imali pojma koliko često doživljavam orgazam.
Kad sam konačno imala seksualni odnos u 41. godini, to mi je još uvek bilo važno. I bilo je zabavno, oslobađajuće, a ponekad i dobro u stilu ‘imam ono što ona ima’. Bilo mi je potrebno više od dve decenije veze da shvatim da nema ničeg više orgazmičnog od seksa s partnerom koji me bezuslovno voli. Imam 43 godine i prošlo je 16 meseci od rođenja deteta, a seks je još uvek dobar.
Čežnja za Zverkom stvara zavisnost
Svi mi imamo jednog Zverku u svojim životima – ljude koji su fizički, mentalno i emocionalno nedostupni. Moj je bio slikar iz Čikaga s kojim sam izlazila u ranim dvadesetima. Tokom mojih 30-ih imali bismo izlete vikendom svakih nekoliko godina. Tako je bilo prijatnije — čak i uzbudljivije — čeznuti za njegovom ljubavlju, nego rizikovati prihvatanje ljubavi od nekoga za koga sam se plašila da bi mogao da nestane. Nikad me nije voleo. Jedva mi je uzvraćao telefonske pozive.
Naš mozak je stvoren da žudi za onim što nemamo. Očekivanje, a ne postizanje onoga što želimo, rezultira oslobađanjem dopamina. Poput alkohola ili droga, čežnja je privremeni način bega od neprijatne stvarnosti. Kada sam prestala da žudim, prestala sam da verujem u iluziju da imam kontrolu.
Premda nisam imala seks poput brojnih vršnjakinja, prihvatila sam globalnu kulturnu poruku koja govori ženama da ih intimnost bez emocija čini većim feministkinjama.
Tek kad mi je jedan lekar s kojim sam izlazila slomio srce, postala sam svesna kako istrajno držim muškarce na distanci. Nakon njega počela bih da plačem i tresla sam se čim bih se malo više zbližila s nekim. Nisam mogla da dopustim da moje telo više živi u laži – pretvarati se da mu nije potrebna emocionalna intimnost. Šest meseci nakon tog slomljenog srca i još nekoliko grešaka u vezi, upoznala sam svog sadašnjeg supruga.
Realnost je da postoji beskonačan broj „prvih“. To me naučila moja mala ćerka
Tokom prve godine života „dala nam je“ svoj prvi poljubac, pojela prvi komad čokolade i prvi put plesala s tatom. Taj „prvi važni“ nije određen knjigama koje ispunjavaju nove majke. Prvim iskustvima mi dajemo vrednost. Potražite te ‘brojne prve’ i naći ćete više radosti u svom životu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com