Američki psihijatar turskog porekla Vamik Volkan ima neobično objašnjenje za većinu svetskih sukoba. U centru svakog konflikta, prema njegovom viđenju, zapravo je — čista psihologija.
Volkan je nedavno bio gost Beograda, gde je predstavio svoju knjigu „Imigranti i izbeglice“ (Clio). Boravak na Balkanu za njega je i prilika da još jednom uživo vidi sve ono o čemu, kao profesor na Univerzitetu Virdžinija i autor više od 50 knjiga, već decenijama piše.
Upravo na Balkanu, naime, u poslednjih 30 godina prelomila su se praktično sva važna identitetska pitanja koja su u centru Volkanovog interesovanja: međuetnički sukobi, ratovi između država, izbeglištvo…
Volkan je još kao dete, odrastajući u turskom delu Kipra, imao priliku da iz prve ruke vidi kako izgleda susret s mržnjom i konfliktima koji iz nje proističu. Zbog smrti bliskog prijatelja s Kipra upravo je i odlučio da se posveti psihijatriji, a posebno problemu žalosti i tuge. Međutim, jedan drugi susret, s grupom Rusa, bio je taj koji mu je promenio život i otvorio mu vrata za ono što će kasnije postati njegovo životno delo — psihijatrijsko posredovanje u svetskim konfliktima. Do ovog susreta je došlo u SAD, gde je Volkan osnovao centar za rešavanje konflikta.
„Rusi su za Amerikance bili kao đavo s rogovima i repom. A onda je Ameriku, posle susreta Regana i Gorbačova, posetila grupa od pet psihijatara iz SSSR-a. Kada sam bio u hotelu, video sam ružičasti papirić na kom je bila poruka kojom su me organizatori skupa zamolili da ih dočekam, jer nisu znali šta s njima da rade. Tada mi se promenio život. Sišao sam dole i video petoricu ljudi koji su svi pušili cigarete. Jedan od njih mi se obratio i rekao: ’U redu, razgovaraćemo s vama, ali prvo nam treba mnogo piva!‘“, kaže kroz smeh Volkan.
Epilog je bio potpuno neočekivan. Mesec dana kasnije, sovjetska Duma i njegov mali centar sklopili su ugovor kojim je prvi put pokrenuto zajedničko psihološko proučavanje sovjetsko-američkih odnosa.
Usledio je mukotrpan rad na rešavanju nekih od najdužih svetskih konflikata, među kojima su oni na Kavkazu (Gruzija i Južna Osetija), Baltiku (baltičke zemlje i Rusija), Balkanu (Srbija, BiH i Hrvatska), Bliskom istoku (Palestina i Izrael).
Tokom petogodišnjeg psihoterapeutskog rada u Estoniji, Volkan je za isti sto stavio Estonce i Ruse, kako bi pokušao da dođe do psihološke pozadine velike mržnje prema Rusima koja je postojala među Estoncima.
Kao primer je naveo slučaj broda „Estonija“, koji je plovio između Estonije i Finske, a koji je godinama imao kapetana ruskog porekla. Kada je došla nezavisnost, oni su dali otkaz Rusu i doveli Estonca. Brod je na prvom putovanju s novim kapetanom potonuo! Volkan kaže da je u toj tragediji sadržana sva kompleksnost estonske kolektivne psihologije.
„Estonci nisu shvatili da je najopasnija stvar koju su uradili to što su razvili takav nacionalni identitet. Plašili su se da će opet izgubiti nezavisnost. A čim su dobili nezavisnost, pali su u depresiju. Gledao sam Estonce koji su tokom razgovora s Rusima bukvalno menjali boju i postajali crveni i ljubičasti u licu. Ovaj proces je trajao, a od nas su očekivali rešenje. Moj zadatak je bio da pokušaju da razumeju šta se dešava“, priča Volkan.
Volkan navodi da se u Evropi trenutno vodi velika debata o izbeglicama, jer jedni prema njima šire ruke i dočekuju ih prijateljski, dok drugi u njima vide ljude s nožem u ruci koji žele da pocepaju platno njihovog nacionalnog identiteta. Između ove dve grupe, kaže Volkan, stoje jaki politički lideri.
Kao primer on navodi Sloveniju, u kojoj je jedno vreme boravio, gde je jedan njegov prijatelj psihijatar primio u kuću dečaka iz Avganistana kako bi mu pomogao da se bori s traumom izbeglištva.
„Ali, Slovenija ima dva miliona stanovnika. Ako dođe milion izbeglica, nema više Slovenije! Zato pitanje migracija ima ozbiljne političke i ekonomske posledice. Kako se Slovenija postavila? Prihvatili su hiljadu izbeglica i dobro se brinu o njima. Uloga psihijatrije je da otkrije gde se tu završavaju realni strahovi, a gde počinju umišljeni“, kaže profesor Volkan.
Doktor Volkan već decenijama živi u Šarlotsvilu, gradu koji se tokom poslednjih nekoliko godina našao u centru novog „rasnog rata“ u SAD. To iskustvo mu je i pomoglo da shvati kako je postalo moguće da na čelo Amerike dođe lider poput Donalda Trampa.
„S jedne strane, imate neverovatan tehnološki napredak. Imam unuku od 22 meseca i ja očekujem da će ona kada poraste pritiskom na dugme moći iz Šarlotsvila da dođe do Beograda za 10 minuta. S druge strane, tu je pitanje identiteta. Kada sam odrastao na Kipru, video sam samo dva čoveka crne boje kože. Sada? Studenti iz Afrike i Kine su svuda. Svet se menja neverovatnom brzinom, i zato se širom sveta otvara metaforičko pitanje: ’Ko smo mi sada?‘ Vi ovde to znate bolje od bilo koga drugog posle raspada Jugoslavije. U globalizaciji se ovako generalizovana situacija otvara kao psihološka motivacija za biranje lidera poput Trampa. To se ne dešava samo u SAD, jer svi sada žele da znaju ’šta smo mi sada‘. A Trampov odgovor je bio: Podići ću zid oko tog pitanja. Širom sveta je do danas podignuto 70 novih zidova. Zašto? Zato što su to psihološke granice i zidovi. U Americi je sve postalo zapaljivije posle 11. septembra, jer je pretnja postala stvarna. Tako je u Americi nastao novi sistem u kojem crnci, muslimani, Meksikanci nisu poželjni“, kaže Volkan.
Ameriku pod Trampom moguće je shvatiti i ako se ima u vidu jedno veoma lično Volkanovo iskustvo iz vremena kada je bio mladi stažista u američkoj državnoj bolnici.
„Tamo nije bilo belih pacijenata, a lekari su šetali okolo s bičevima u rukama. Da podsetim, ovo se nije dešavalo pre 100 godina, nego takoreći juče!“, kaže Vamik Volkan.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com