Kada je imala 17 godina Jelena Dokić je bila najsrećnija tinejdžerka na svetu. Bilo je to 2000. godine kada se plasirala u polufinale Vimbldona.
Iako srećna zbog plasmana, nije mogla da pobedi američku teniserku Lindzi Devenport koja je čekala u polufinalu.
Danas ova 35-godišnja australijska teniserka srpskog porekla u svojoj autobiografiji „Unbreakable“, koju je napisala novinarka Džesika Haloran, detaljno priča o svom životu, pa između ostalog i o tom meču, posebno o trenutku kada se sama našla na terenu All England Cluba, pošto je tamo ostavio njen otac Damir Dokić.
Kad je uspela da ga dobije na telefon, strašno zlostavljanje koje je trpela od svoje šeste godine, opet je počelo. – Po nerazgovetnom i glasnom govoru primetila sam da je pijan. Znam taj ton, to je ton belog vina i najverovatnije nekoliko čaša viskija. Ljut je. Besan što sam izgubila. Njegov glas odjekuje u slušalici: „Ti si patetična, beznadežna krava, nemoj se vraćati kući. Ti si sramota, ne možeš da ostaneš u našem hotelu“ – napisala je Dokić u autobiografiji.
Iako ga je Jelena molila da promeni odluku, nije se predomislio. Nije znala gde da ide bi pa se sakrila u prostor za igrače i igračice gde je nešto pre ponoći pronašla čistačica i odmah obavestila sudiju Ala Milsa. On je nazvao ljude iz Jeleninog menadžmenta koji su joj pronašli smeštaj u kući koju su iznajmljivali u blizini terena. – Uspela sam da se plasiram u polufinale Vimbldona ali u očima svog oca nisam bila dovoljno dobra da bih mogla da se vratim kući – ispričala je teniserka.
Njena autobiografija je istovremeno šokantna, jako tužna i emotivna knjiga koja beleži konstantno fizičko, verbalno i mentalno zlostavljanje koje je sprovodio njen otac Damir sve vreme Jeleninog uspona u teniskom svetu. Zlostavljanje je skoro dovelo do samoubistva. – Nešto se promenilo kada sam napunila 30 godina – rekla je u razgovoru za CNN. – Konačno sam mogla da pobegnem od prošlosti i svega što se događalo. Bila sam mentalno sve bolje i bolje i osećala sam se dovoljno snažno da konačno mogu da učinim nešto – rekla je. Za nju je to bila jako teška tema o kojoj je trebalo pisati, i to ne samo zbog priče o njenom ocu i zlostavljanju koje je trajalo više do 20 godina. – Borila sam se i sa depresijom i to skoro 10 godina, a u jednom trenutku sam zamalo počinila i samoubistvo – rekla je.
Jelena Dokić rođena je u Osijeku 12. aprila 1983. godine. Njeni roditelji i mlađi brat pobegli su iz Hrvatske u Sombor za vreme rata, odakle su 1994. godine otišli za Sidnej. Sportsku karijeru započela je sa šest godina, kada joj je otac poklonio reket, inspirisan velikim uspehom nekadašnje prve teniserke sveta, Monike Seleš. Strah od oca terao ju je prema uspehu Pokazalo se da je Jelena talentovana, pa je otac kroz njenu karijeru uvideo mogućnost da celu porodicu izvuče iz siromaštva. U trenutku kada je počela da trenira, počelo je i zlostavljanje. Prvi šamar dobila je sa šest godina posle jednog treninga. Iako je odmah nazvala majku da joj se požali, „ona nije učinila ništa povodom toga“, napisala je Jelena u svojoj knjizi. – Sa tim šamarom moj otac upoznao me je i sa nečim što će me učiniti jako dobrom na terenu – strahom. Strah od njega terao me da radim još i više kako bi se popravila – napisala je.
Godine zlostavljanja počele su šamarom, a to je kasnije preraslo u premlaćivanja kaišem, nogama i nazivanja „droljom“ i „ku**om“ još u tinejdžerskim danima. Jedno od najtežih premlaćivanja usledilo je nakon turnira Maurier Open u Kanadi 2000. godine kada je otac tako jako udario da je ostala bez svesti. Svoje zlostavljanje podnosila je u tišini, a u jednom trenutku je čak i policiji odbila da prizna šta se dogodilo pošto je otac, kad je imala samo 14 godina, premlatio u hotelu.
Kad se pročulo za njegovu tešku narav, i nakon što je izbačen sa nekih turnira, javnost je njenog oca nazvala „teniski otac iz pakla“. Ipak, malo ljudi iz sveta tenisa pokušalo je da pomogne Jeleni. Ona je čak bila prisiljena da javno na konferencijama za štampu brani svog oca, zbog čega je razvila posebno loš odnos s medijima.
Uprkos zlostavljanju, njena karijera je napredovala. Sa samo 16 godina, 1999. godine, plasirala se u četvrtfinale Vimbldona, a sledeće godine u polufinale. Nakon što je 2002. godine završila u četvrtfinalu French Opena, postala je četvrta teniserka sveta. Beg u bolji život Dokić je započla tokom noći, samo sa jednim koferom i reketom, krajem 2002. godine. Nije imala ništa, budući da je otac zadržao većinu njenog nagradnog fonda u iznosu od 4,5 miliona dolara. Međutim, od 2004. godine, u jeku borbe s depresijom, njena karijera počela je da doživljava sunovrat.
Uspešno se vratila 2009. godine na Australian Openu, gde je završila u četvrtfinalu. U sportsku penziju je otišla 2014. godine, uz skor od osvojenih šest WTA turnira. – Mislim da bih dogurala mnogo dalje da sam imala podršku porodice. Mnogo ljudi reklo je kako bih najverovatnije osvojila gren slam turnir ili bila na 1. mestu WTA liste. Nije lako misliti o tome, i gledali druge igrače i njihove porodice i podršku koju dobijaju od njih. Nešto što ja nikad nisam imala – rekla je Dokićeva.
Iako se danas u ženskom tenisu mnogo toga promenilo, pa je tako čak i uključena osoba, savetnik, koja brine o mentalnom i emotivnom zdravlju igračica, to ne isključuje mogućnost da će nekog igrača ili igračicu zlostavljati član porodice ili trener. – To se u tenisu uvek događalo, upravo zato što je reč o jednom od najplaćenijih sportova na svetu. Nažalost, zbog toga će puno roditelja, posebno iz siromašnih porodice u siromašnim zemljama, tenis doživljavati kao jednu vrstu bega, mogućnost zarade koja bi ih mogla izvući iz siromaštva – napisala je Jelena.
Četiri godine je u penziji, a vreme provodi kao televizijska komentorka i motivacioni govornik. Pokrenula je fondaciju kako bi podigla svest o porodičnom nasilju, a svoju autobiografiju će pretočiti i u televizijski dokumentarac, koji će premijerno biti prikazan na Australian Openu sledeće godine. Jelena priznaje da je srećna, i dalje uživa igrajući tenis, i sanja o deci koju želi sa svojim dugogodišnjim partnerom. Sa ocem nije više u kontaktu, a Damir Dokić je 2009. godine osuđen na kaznu zatvora od 15 meseci, koja mu je kasnije smanjena na godinu dana. Osuđen je zbog pretnji da će dići u vazduh ambasadora Australije u Srbiji ako se ne povuku optužbe o zlostavljanju koje je njegova ćerka protiv njega iznela u časopisu „Australia’s Sport & Style“.
– Pokušala sam nekoliko puta da stupim u kontakt s njm. Međutim, bilo kakva komunikacija mi je jako teška, on je vrlo teška osoba i ne misli da je uradio ništa loše. Ne oseća potrebu ni da se izvini – izjavila je Jelena.
Iako u stranim medijima nije želeo da daje izjave, davne 2009. godine u razgovoru za „Blic“ Damir Dokić je rekao da „nema nijednog deteta koje nisu tukli njegovi roditelji, a slično je i s Jelenom“. Ona se pak nada da će njeno iskustvo i priča pomoći drugima koji možda proživljavaju nešto slično što se njoj dogodilo. – Ima puno žena i dece koji se boje da pričaju o tome, koji su u strahu da će ih neko osuđivati. Možda nemaju ni dovoljno snage ni hrabrosti, zato svi mi treba da se potrudimo i za njih učinimo mnogo više – naglašava Jelena Dokić.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com