Čim je čula da dolazim, moja tetka Angelina pustila je aber po familiji da će da napravi večeru u tu čast na koju imaju biti pozvani svi članovi bliže rodbine, čak i njena zaova Evica sa kojom ne govori već petnaest godina. “Da se svi skupimo i lepo ispričamo sa našim malim. On nas je, može biti, i zaboravio, možda mu više i nismo dobri, al’ kad pogledaš nikog bližeg od nas nema. Kakvi smo da smo – naši smo.”
Lepa vest o predstojećem skupu servirana mi je uz prvo jutarnje slatko u domovini. Naravno, zatekla me je potpuno nespremnog i poluošašavljenog od vremenske razlike, tako da je svaka odbrambena strategija bila unapred osuđena na propast. Samo sam klimnuo glavom i naježio se.
Majko moja, pa zar svi na gomili?! Horor u najavi odagnao je čak i jet-lag u mojoj glavi. Razmisljao sam nekoliko trenutaka kako da eskiviram taj hepening, ali sam ubrzo kapitulirao. Taman i da zaglavim u bolnici, znam da bi svi onako đuture došli da mi prave društvo. Ipak, tešio sam se, izdržaću nekako to veče i gotovo. Bolje i tako nego da ih viđam danima jednog po jednog.
Kao da susret sa sopstvenom zemljom posle dugo vremena nije stresan sam po sebi, nego se tu uvek nađe i rodbina da sirotom emigrantu zagorča tih par nedelja istim pitanjima koja se ponavljaju do iznemoglosti, procenjivačkim pogledima i nemim prebacivanjem zbog bezdušnog odlaska i retkog javljanja. Eto, svakoga bog kazni na ovaj ili onaj način. Meni je udelio veliku i brižnu familiju.
Ispod stare lipe u velikom dvoristu u Lominoj ulici stoji postavljeno nekoliko spojenih stolova. Sedim u čelu sofre i brojim prazne stolice računajući sa koliko se krvnih i onih drugih srodnika imam poljubiti po obaveznih tri puta. Izračunah da će biti negde oko 72 cmakanja i lepo pretrnuh od pomisli da će uskoro na kapiju banuti kum Vukašin, poznat u familiji po svojim sočnim i gromoglasnim poljupcima.
Tetka Angelina već neko vreme dahće ispod jednog stola pokušavajući da uglavi neki savijeni karton i tako niveliše udubljenje koje se pojavilo na sredini. Teča Stavra me, već kod četvrtog vinjaka, gleda razneženo i poverljivo šapuće:
– Eto, kazem ja Anđi danas, baš lepo što je došao. Mislim, baš je to lepo.
Pratim teču u stopu, ne dozvoljavajući da mi izmakne ni za jedan vinjak, računajući da ću pod anestezijom lakše da prebrodim ono što me očekuje, kad se kod kapije začu komešanje. Namestih osmeh i krenuh da se zdravim sa gomilom sveta koji je odjednom ispunio do pre nekoliko trenutaka mirni i senoviti prostor dvorišta. Naravno, ljubili smo se da je sve pucalo, grlili i tapšali po ramenima i leđima letnji dan do podne, dok se nekako ne smilovaše da me puste da dođem do daha.
Posedasmo jedva jednom i poče procena moje malenkosti, onako opušteno kao da i nisam prisutan.
– Ništa se nije promenio, sunce tetkino, isti ko kad je otišo, ma još i lepši. Puj, puj, puj, da ga ne ureknem – poče tetka Stana.
– Pa nije baš da nije. Ugojio se bar deset kila, zadrigo nekako – parira ujna Lepa, koja Stanu ne podnosi jos od ’66. kad su se sudile oko nekog placa.
– E, vidi se da ne živi ovde, lepo možeš to da zaključiš na prvi pogled. Nekako postao tipičan stranac. Da ga ne znam reko bi Nemac, Englez. Odrodi se to u tuđoj zemlji – lamentira kum Vukašin za koga od stranaca postoje samo dva gore navedena naroda, dok braću Ruse računa u naše.
– A hladno u Kanadi. Ubi hladnoća, je l’ da?– više konstatuje nego što pita stric Mile, agronom u penziji, poznat u porodici kao vrstan poznavalac svega i svačega.
– Pa, jeste – kažem – Zimi jeste.
– Ma kakvi. Hladno je tamo i leti. Cele godine moraš da se greješ -obaveštava me stric.
– Ne bih ti ja živeo u onim njihovim drvenim kućama, pa da mi platiš. Tu kad bi jedna bomba roknula sve bi otišlo u materinu – čuje se sa drugog kraja stola.
– A kolika ti je plata? Mora da je oko pet ‘iljada, ne može da bude manja – kalkuliše ujak Steva.
– Ajde, pustite dete da jede, nije ništa pinuo. Uzmi, sine, ovo tamo nema. Najedi se dok si ovde – upada tetka Angelina dok u moj tanjir trpa količinu hrane koja bi mi bila dovoljna za jedno nedelju dana.
– Nigde se ne jede kao kod nas. Oni tamo, bože me sačuvaj, sve neku travuljinu i one zamrznute stvari jedu. Ne možeš da vidiš ženu da spremi nešto kuvano. Znam ja odlično, bila sam deset dana kod sestre u Danskoj. Pa oni ni leba ne jedu ko ljudi – kaže Stana.
Žagor za stolom se pojačava, svi se uglavnom slažu da je Kanada jedna pristojna i lepa zemlja, ali da oni tamo nikada ne bi živeli makar im neko i platio jer:
– Jebeš ti tu slobodu ako mogu da te pošalju u aps ako ne platiš porez. Kakva mi je to demokratija? – čudi se teča Stavra.
Zakačiše se onda za domaću politiku i ostaviše me na miru da slušam žestoku raspravu, jer su za stolom sedeli predstavnici svih mogućih stranaka na srpskom političkom nebu. Pretilo je u jednom trenutku da će radikali odneti pobedu, ali su ih zajednički nadglasali narodnjaci potpomognuti demokratama, pa su očas posla rešili kosovsko pitanje, koje je, to svaki Srbin zna, najvažnije na svetu jer je tamo kolevka srpstva i naše svetinje…
Teži za jedno 14 kila počeo sam lagano da ustajem misleći da ću uspeti da šmugnem neprimećen, ali se sa drugog kraja stola javi neka tetka, strina, ujna, nikada nisam uspeo da ukapiram šta mi dođe…
– A je l’ misliš ti da se vraćaš ili ćeš da vekuješ tamo u tuđini?
Taman sam zaustio da kažem kako ne znam odgovor na najteže pitanje koje je moguće postaviti jednom emigrantu, kad sa svih strana počeše da lete argumenti za i protiv.
– Nije lud da se vraća u ovu ludnicu. Šta će ovde?
– Treba da se vrati, uloži pare u neku firmu i da ga bog vidi. Gde može da mu bude lepše.
Klimao sam glavom i jednima i drugima, obećavao da ću se vratiti koliko iduće godine, potvrđivao da ću ostati u Kanadi zauvek, već kako me je ko vukao za rukav i ubeđivao da ga poslušam.
Onda sam digao ruke, zavalio se u stolicu i prepustio se uživanju u porodičnom krugu. Gledao sam ih onako ostarele, izbledele od životne borbe, pogurene od svega što su prevalili preko leđa kako se nadvikuju, smeju, svađaju i vole u isto vreme. Setio sam se da su tu večeras samo zbog mene i da, na kraju krajeva, samo oni znaju kakav sam bio kada sam prohodao, kada sam pošao u školu, kada sam se momčio.
Setio sam se koliko su bili ponosni kada sam završio velike škole i kako je teča Stavra častio tog dana sve koji su ušli u “Zlatno burence” i tvrdio kako ću jednog dana sigurno biti neka velika faca pa možda čak i predsednik opštine. Vrtele su se njihove slike u mojoj glavi kao na vremenskoj vrtešci na kojoj su oni mladi i puni snage dok mi otkrivaju svet u koji tek treba da zakoračim.
Podigao sam čašu, onako za sebe, i nemo nazdravio svima. Jedva čekam da se ponovo okupimo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com