Osetili smo višemesečnu kućnu izolaciju prilikom pandemije želeći da se što pre završi. Međutim, i pored toga, svakome je ponekad potreban trenutak nasamo. Kada želja za samoćom postane ozbiljan problem koji poptuno menja živote, u Japanu se koristi termin „hikikomori“.
Kako prenosi rt.balkan, to su ljudi koji ne napuštaju svoje sobe godinama. Ovaj fenomen je u Japanu prisutan već decenijama, ali se ne smatra mentalnim poremećajem.
Nekima manje, nekima više, ali veoma retko prelazi granice koje utiču na školovanje, posao ili društveni život. Međutim, u Japanu je zabeleženo da više od dva miliona ljudi odlazi u ekstrem nazvan „hikikomori“. Mnogi lekari smatraju da je broj veći, jer sama priroda ovog simptoma ne dozvoljava kontakt s ljudima i traženje pomoći.
“Hikikomori“ (hiki – povući, komori – biti unutra) se koristi kao naziv za ovaj društveno-kulturološki fenomen, ali i za ljude koji pate od njega. To su najčešće mladi ispod 30 godina. Prestaju da se pojavljuju u školi ili na poslu, i žive fizički izolovani od ostatka sveta na duže vreme. Termin hikikomori se upotrebljava za osobu koja je provela šest meseci, ili više u izolaciji, neučestvujući u društvenom životu, a da pritom mentalna bolest nije glavni uzrok ove odluke. Ovi ljudi izbegavaju sve vrste obaveza koje zahtevaju ljudsku interakciju. Bliski odnosi im propadaju i često im je teško da se brinu o sebi. Slučajevi su toliko ozbiljni da ukućani retko mogu pomoći, a i tada je jedino rešenje razgovor sa stručnjacima i mnogo strpljenja.
Osim fizičke, hikikomori su i u velikoj psihološkoj izolaciji od ostatka sveta. Boravak na mestima gde je potrebna komunikacija s ljudima, poput škole i posla, postaje nezamisliv i strašan zadatak. Izolovani su društveno i mentalno, bez obzira da li su okruženi ljudima ili ne. Mnogima je jedini uvid u spoljašnji svet ono što vide na internetu i to postaje jedini način održavanja odnosa sa ljudima.
Zavisnost od interneta se često krivi za nastanak hikikomorija, ali to nije potpuno tačno. Slučajevi su počeli da se pojavljuju mnogo pre razvoja tehnologije kakvu poznajemo danas, tačnije od devedesetih, kada je Japan bio u krizi zapošljavanja. Zbog nestabilnih plata i poslova, mnogi su odustali od postizanja svojih ciljeva i opredelili se za poptunu izolaciju od društva. Od tada je hikikomori postajao učestaliji.
Šta je dovelo do daljeg razvoja ovakvog načina života, sve do danas? Umesto interneta, veliku odgovornost snose društvene norme Japana. Osećaj zajedništva u porodici, školi i poslu je ono što se najviše vrednuje. Individualnost se retko slavi, bez obzira na situaciju. Ko god pokuša da se istakne ili poremeti postavljen šablon i hijerarhiju, odmah će biti odbačen. Povrh ovog stresa, očekivanja vezana za uspešno školovanje i karijeru su veoma velika. Ovi faktori zajedno stvaraju ogroman pritisak na pojedinca i ekstremna izolacija postaje odbrambeni mehanizam.
Iako je „hikikomori“ povezan sa mnogim mentalnim poremećajima (depresija, anksioznost), oficijalno se ne smatra mentalnim oboljenjem. Postoje stručnjaci koji terapiju često prilagođavaju „hikikomoriju“, kako bi pristup bio efektniji. Uglavnom su to kućne posete ili onlajn sastanci. Što se dalje pomoći tiče, internet je u poslednjih nekoliko godina postao dobar način za ponovno uspostavljanje komunikacije sa spoljašnjim svetom putem onlajn dopisivanja i video poziva. Još jedna vrsta pomoći su “sestre“, radnice čiji je posao da jedan sat nedeljno provode sa njima, kako bi ih ubedile da napuste svoj dom. Prvo se počinje razmenom pisama, zatim razgovorima lice u lice. Nakon nekog vremena može doći i do sastajanja u javnosti, ali građenje odnosa može potrajati i do dve godine. Osim Japana, slični slučajevi se beleže i u ostatku sveta, u Evropi i Americi. Postoje manje razlike koje zavise od kulture zemlje i pojedinca, ali izolacija od sveta je glavna stavka.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com