Žarko Laušević napisao je treću knjigu ‘Sve prođe, pa i doživotna’, svojevrsni dnevnik iz zatvorske ćelije u Kazneno-popravnom zavodu Zabela kraj Požarevca. u kojoj je proveo dve i po godine. Tamo je premešten iz crnogorskog zatvora u Spužu gde je odslužio 25 meseci kazne.
Laušević je u leto 1993. učestvovao u tuči u kafani Apple u Podgorici i u samoobrani je ubio dvojicu mladića i ranio trećeg. Kako ni nakon višemesečne istrage nije precizno utvrđeno što se zaistadogodilo, prihvaćen je nalaz prema kojem je prekoračio nužnu obranu. Osuđen je prvo na 15 (1994.), a zatim na 13 (1996.) i konačno na četiri godine zatvora (1997.).
Glumac je u međuvremenu odselio u SAD i danas živi u Njujorku sa porodicom. ‘Sve prođe, pa i doživotna’ njegova je treća knjiga posle ‘Godina prođe, dan nikad’ i ‘Druga knjiga’.
Posebnu pažnju u novoj knjizi privukao je deo dramatičnog zatvoreničkog dnevnika u kojem Laušević opisuje kako ga je seksualno napastvovala medicinska sestra koja ga je samo par dana ranije zamolila za autogram. Period koji je proveo u Okružnom zatvoru u Beogradu smatra najtežim periodom izdržavanja zatvorske kazne.
Te noći je pozlilo jednom od zatvorenika, i on je u je agoniji počeo da doziva Lauševića. Glumac prvo, zbog ‘kućnog reda’, nije odgovarao, ali nije mogao da ne reaguje. Prvo je došao čuvar da ga opomene, ‘ debeli komandir Gojko’ kako piše Laušević, i objasnio mu da mu ‘ništa neće pomoći ako još jednom pisne’.
Želeći da privuče pažnju čuvara da dođu i pomognu zatvoreniku iz susedne ćelije, Laušević je počeo da plače. Znao je da će opet neko doći i zbog svog ponašanja očekivao je ozbiljniju kaznu. Međutim, u njegovu je ćeliju ušla ženska osoba, dežurna medicinska sestra. Nije se mnogo raspravljala s njim, a glumac ovako opisuje to iskustvo:
– Polako podigoh pogled. Nisam ja imao mnogo vremena. Jesam li imao izbora? Spustila se, gurnula me i svukla mi trenerku. Ležim na hladnom betonu dok medicinska sestra kreće da me oralno nagovara. A prethodno sam imao zahtevnu dramsku scenu „sa sve plakanje i kukanje“. Scena je kao u malo gorim porno-filmovima. Razmišljam, gde li je komandir? U onim najgorim pornićima on bi sad naišao i priključio nam se. Nadam se da neće. Ne! Ne mogu. I sama pomisao da bih mogao „u trojka s piskutavi debeli Gojka“ potpuno mi sahranjuje libido.
– Ne sviđam ti se – prošaputa. Ima lepe, zdrave zube.
– Mom prijatelju u petici treba pomoć.
– A tebi, šta tebi treba – pita me šapatom. Ubeđujem da u stvari uopšte nije ružna. Kad je i poslednja odbrana mog tela pala, pristala i ustala, sela je na mene i kao da je na nekom egzotičnom mestu sa svim vremenom ovog sveta, počela je lagano da se ljulja i uzdiže. Jedno vreme mi je obema rukama pritiskala usta. Mislio sam da je to dodatno uzbuđuje, all sam kasnije shvatio da se bojala da nas ne čuje komandir, ili možda moj brat.
– Šta to se tamo događa – pisnu iz dubine hodnika.
– Terapija, komandire! – odvoji se nervozno od mene.
Da, dala je Ućku neki bensedin, posle. I nije bila srećna, mada mislim da i nije očekivala brak od mene ni pre niti posle ovog seksa bez srećnih završetaka. Ne bih se ni ja nešto radovao ponovnom susretu.
Te noći sam, prećutkujući ovu scenu zapisao u Dnevniku:
„Umetnost ne čini lkude boljim, samo nesposobnijim da se suprotstave realnosti. Kad se spusti zavesa nakon tog privida, postanemo još neotporniji na virus života. Ne, nisam se samozadovoljavao, posle.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com