Svako od nas voli da se oseća sigurno, bezbedno, kako na poslu, tako i u svim ostalim aspektima života. Naročito danas, kada stvari kao da postaju sve nesigurnije. Nažalost, to što ćete "igrati na sigurno" vam ni na koji način ne garantuje bezbednost.
Postoji li nešto – bilo šta – što vam može garantovati bezbednost? Recimo, kad se o poslu radi, da li je moguće nekako se osigurati da će sve ići koliko-toliko glatko, da ćete zadržati radno mesto, da nećete biti ugroženi? Nažalost, ne. Nemali broj onih koji pokušavaju samo da nađu sebi neko mestašce i na njemu ostanu nadaju se da, time što neće preuzimati nikakve rizike na sebe, time što će uvek birati ono što im deluje kao bezbedna varijanta, a pri tom i dalje vredno rade, mogu da sebi osiguraju poziciju. Ova taktika ne funkcioniše.
Vi nećete preuzeti nikakav rizik na sebe – ali neko drugi hoće. Nekada će se rizikovanje pokazati kao promašaj, ali nekada će ispasti i pun pogodak, i ta osoba će napredovati. I, ako nastavi da povremeno rizikuje, nastaviće da napreduje. A svet se veoma brzo menja, i neophodno je stalno biti u toku – ako se držite "starog i proverenog", vrlo brzo ćete se naći iza svih ostalih. Ne samo da nećete napredovati (što bi još i moglo da bude prihvatljivo ukoliko samo želite da zadržite trenutnu poziciju) nego ćete stagnirati. Oni oko vas će se, putem pokušaja i pogreške, vremenom usavršavati, a vi ćete ostati iza njih. I tako dok neko ne zaključi da ste zapravo samo tehnološki višak, i da se sasvim lepo može i bez vas. I nije baš neka bezbednost, zar ne?
Zato, veoma je bitno ne samo za napredovanje već i za opstanak povremeno preuzeti neki rizik. Ne naslepo, naravno – pažljivo razmotrite sve raspoložive podatke, i procenite kakav bi rizik mogao da se isplati. Nekad će vam uspeti, nekad neće, ali ni posledice neuspeha ne budu onako katastrofalne kao što nam ih naši strahovi prikažu. Neuspeh tretirajte kao dete koje je potrčalo, palo i ogrebalo kolena – ustanete, očistite povredu (to jest, počistite nered koji je nastao zbog neuspeha), po potrebi zalepite flaster (popravite štetu koliko je moguće) i idete dalje. Već i sam osećaj da se trudite i pokušavate učiniće da se osećate bolje, baš kao što je i dete koje trči, pa ponekad i povredi kolena (ili već onaj deo tela na koji padne i izgrebe ga), srećnije od onoga koje se ne usuđuje ni korak da ubrza iz straha da ne padne.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com