Kad je njena tetka Džin umrla od raka, sve je bilo tako naglo. Proletos im je javila da je bolesna, a do leta je više nije bilo. Ono što su kasnije saznali je da je bila bolesna neko vreme, ali znajući da je to smrtonosno i da se ništa ne može uraditi, držala je tu informaciju za sebe sve dok više nije mogla, priča Amanda Šatel, novinarka.
– Kao neko ko ne može ništa da prećuti, njena odluka bila mi je čudna. Ne samo zato što je moj život otvorena knjiga, već bih pomislila da bi želela da je uteše i podrže voljeni pri nego što umre. Nije bila udata, nije imala dece, a oba roditelja su joj odavno umrli – kaže Amanda.
Njeni prijatelji bili su njena porodica; ona joj nije bila krvna tetka, ali bila joj je veća tetka od bilo koje krvne tetke koju je ikada imala.
Saznanje da je živela s takvom tajnom više od godinu dana bilo je srceparajuće, ali kako se ispostavilo, ni ono što je uradila nije neuobičajeno.
Anketa iz 2014. pokazala je da bi više ljudi nego što mislite kada bi saznali da imaju rak, to zadržali za sebe. Od 1115 odraslih osoba u Ujedinjenom Kraljevstvu kojima je dijagnostikovan rak i anketiranih od strane YouGov-a u ime Bupe, međunarodne grupe za zdravstveno osiguranje i zdravstvenu negu, 25% žena reklo je da razmišljaju da zadrže svoju dijagnozu za sebe, dok je 18% muškaraca reklo da bi uradilo isto.
Kada je reč o otkrivanju istine svojim partnerima, samo 4% žena reklo je da ne bi, a samo 1% muškaraca veruje da bi takođe svoju dijagnozu zadržali za sebe, piše YourTango.
Rak je prilično teška tajna za čuvanje.
Istraživanje je takođe pokazalo da 18% ljudi kaže da je poznavalo nekoga ko je prećutao dijagnozu, s više od 50% učesnika koji su rekli da bi poštovali nečiju odluku da čuva takvu tajnu, a 25% je reklo da bi bili šokirani.
Zašto bi mnogi držali takvu jednu tešku dijagnozu za sebe?
Razlozi zbog kojih ljudi nisu želeli da podele strašnu vest varirali su od želje za održavanjem normalnog života do toga da nisu previše želeli da primaju saosećanje ili poseban tretman do toga da osećaju kao da samo žele da se nose s tim sami.
Menadžerka kancelarije za zdravstvenu negu o raku u Bupi, Džejn Molenju, objašnjava da svaki pacijent drugačije reaguje na dijagnozu raka.
– Nalazimo sve više pacijenata koji odlučuju da zadrže svoju dijagnozu za sebe i sami se nositi s lečenjem ili dok se s tim ne pomire – objašnjava Džejn.
Macmillan Cancer Support, neprofitna organizacija sa sedištem u Velikoj Britaniji, ističe činjenicu da neki pacijenti osećaju krivicu, verujući da su oni ti koji su sami uzrokovali bolest. Knjižica koju su objavili kako bi pomogli onima kojima je dijagnostikovan rak da se nose s emocionalnim ispadanjem objašnjava određene stvari.
– Mogli biste da se osetite krivima i kriviti sebe ili nekoga drugog za dobijanje raka. To može biti zato što se često osećamo bolje ako znamo zašto se nešto dogodilo. U većini slučajeva nemoguće je tačno znati šta je kod neke osobe uzrokovalo rak, pa nema razloga da osećate da je iko kriv. Rak nije kazna za nešto što si uradio – stoji u knjižici.
Kao neko ko nikada nije imao rak, Amanda iskreno kaže da ne može da pojmi kako bi bilo apsorbovati šok takve vesti.
– Ali nakon što sam gledala ljude koje volim kako umiru od toga, mogu reći čak i više, tako da ne mogu ni da shvatim kako bi neko želeo da bude sam u spoznaji i bolu toga. Naravno, nečiji je lični izbor da otkrije takve informacije, ali mislim da bi u takvom vremenu trebalo da postoji apsolutna potreba za ljudskom podrškom, i fizičkom i emocionalnom. Ali ne znam. Nikada nisam bila na tom mestu da bih morala da odlučujem, niti se nadam da ću ikada biti – priznaje Amanda, prenosi 24sata.hr.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com