Mnogi misle da je dobrota je vrhunska ljudska osobina, tema razmišljanja najvećih umova.
Ona je deklarativno izuzetan kompliment i nije vezana za klasu ni mesto u društvu. Dobri mogu da budu i pastir i tajkun, uspešni i neuspešni. Kako je onda došlo do poslovice da su „dobar i lud braća“?
Zašto je lud onaj ko nekome učini dobro? Očigledan je stav da se dobro ne isplati i ne uzvraća.
Naprotiv, često se u životu dešava da od onih koji su od nas primili dobrotu dobijemo nož u leđa. Odatle i dodatna uzrečica da su dobar i glup jedno te isto. Nije retko da mudri ljudi, poučeni iskustvima, kriju dobra dela kako ih ne bi svrstali u budale koje je lako nasamariti.
Zlo je zavodljivo, a dobrota skromna i neprimetna. Problem je samo naizgled složen. Naime, dobrota je lični čin, impuls koji dolazi iz osnove naše ličnosti. Njena najveća vrednost je da ne očekuje ništa zauzvrat. Dobar čovek je u miru sam sa sobom i više mu ne treba.
Svedoci smo da je vreme u kome živimo prepuno zla i nepravde. Nije naša sadašnjica ekskluzivna, tako je tokom cele istorije. Stradaju uglavnom oni koji zaslužuju sve najbolje, a cveta talog društva. Toliko je javnih dobročinitelja, humanitarnih organizacija, fondacija i drugih oblika pomoći onima s manje sreće u životu. Slušamo o tome, gledamo i već smo oguglali da dajemo novac za bolesnu decu, obolele od teških i retkih bolesti, siromašne porodice, ljude bez krova nad glavom… armiji zlosrećnih.
Zato se pojam dobrote uglavnom odnosi na materijalno davanje, što je najlakše, ali i najisplativije za lični i javni imidž. Daj nekom novac i spasi dušu. Naravno da se radi o dobrom delu, ali ovde dobar i lud nisu braća. Većini humanitarnih fondacija isplati se pomoć ugroženima jer dobijaju poreske olakšice. Dakle, postoji računica. Nije dobrota pošteđena kalkulacija. Postala je i biznis koji se veoma isplati, a deluje kao altruizam. Time je njena osnovna svrha – neisplativost, obezvređena. Dobar i lud su braća važi za odnose između čoveka i čoveka, kada se dobro ne vraća dobrim, već suprotno.
U svom čuvenom delu „Pitanja i odgovori“ književnik, filozof i neuropsihijatar dr Vladeta Jerotić veoma se bavio ovim pitanjem. „Treba biti oprezan u činjenju dobrih dela ljudima. Treba biti mudar kome činiš dobro delo.
Nikad nemoj onom ko bar na neki način nije spreman da ti uzvrati, ne samo adekvatnom količinom dobra koje si mu dao već proceni ima li u tom čoveku zahvalnosti. Jer čineći dobro onom ko je nezahvalan, a ti to znaš, odmah u njemu stvaraš neprijatelja. Ne može više da te vidi i u sebi govori: ‘Njemu je lako, on ima, ko zna kako je to stekao…’ Svrstava te u korpus nepoželjnih ljudi u svojoj okolini.“
Tako dolazimo do suštinskog pojma dobrog i ludog kao braće jer nam to govori da onaj kome činimo dobro nije zahvalan. Sve je više javnih ličnosti koje ističu kako su zahvalni – uglavnom bogu – na zdravlju, porodičnoj sreći, uspehu, novcu i dobrom životu. Činiti dobro je naš zadatak, ali to se radi samo zbog našeg ličnog zadovoljstva i blaženstva, a blažen je onaj ko sebe ne jede iznutra i ništa ne očekuje zauzvrat. Dobrota je lični čin i isplati se samo onom ko je čini, bez nade za revanš i ikakve koristi za sebe. Ona je čin bez protivusluge!
(Stil)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com