Kao što se zaljubljenost i ljubav po svojoj prirodi potpuno razlikuju, iako se slično osećaju, tako se razlikuju i prestanak zaljubljenosti i prestanak ljubavi.
Osoba je zaljubljena sve dok veruje da drugi jeste onakav kakav ona misli da jeste, idealan ili pravi, a kada se suoči sa stvarnošću druge osobe, tada, po definiciji, zaljubljenost prestaje.
Osoba može biti razočarana ili, pak, zaljubljenost može preći u ljubav.
Šta se, međutim, desi da neko ko voli drugoga prestane da ga voli i kakva je vrsta odnosa koja sledi nakon ljubavi?
Osoba prestaje da voli drugoga kada ga više ne procenjuje kao objekat ljubavi.
Da podsetimo, subjekt voli onda kada drugoga realno procenjuje da je kao biće vredan i poželjan, tako da se za njega vezuje. Svaki put kada subjekt ljubavi posumnja da drugi u stvari nije dovoljno vredan kao celina, kao osoba,tada nastupa kriza odnosa ljubavi, a kada dođe do krajnjeg zaključka, da drugi u stvarnosti nije više dovoljno vredno ljudsko biće, tada prestaje da ga voli.
Dakle, ljubav prestaje kada subjekt ljubavi prestane da drugog doživljava na jedan način, i kada počinje da ga doživljava na neki drugi način.
Kada subjekt procenjuje da inače vredan partner u jednom značajnom aspektu više nije dovoljno vredan tada nastavlja da ga voli, ali to više nije partnerska ljubav već, možda, prijateljska ljubav.
Kada subjekt proceni da drugi više ne zadovoljava u više značajnih aspekata, ali da ima ostale značajne kvalitete, tada ljubav ustupa mesto poštovanju.
Kada subjekt proceni da ga više ne zanimaju partnerove vrednosti ili mane, tada umesto ljubavi nastupa odnos ravnodušnosti.
Kada subjekt procenjuje da drugi pored svojih kvaliteta poseduje i neprihvatljive nedostatke, da je u nekim svojim, subjektu značajnim aspektima, postao manje vredan ili bezvredan, tada počinje odnos prezira.
Kada subjekt proceni da ga je drugi obmanuo,prevario i izdao, odnosno da ga je ugrozio svesno i namerno,a bez ikakvog povoda ili opravdanja, tada ga doživljava kao zlu osobu tako da počinje odnos mržnje.
U svim navedenim situacijama subjekt ljubavi je došao do zaključka da drugi nije više ono što je bio, da se značajno negativno promenio i da više ne ispunjava kriterijume potrebne za ljubav.
U zavisnosti od toga kakva je i kolika je ta negativna promena, odnos ljubavi prerasta u neku drugu vrstu odnosa. Usvima tim situacijama narušen je doživljaj drugoga kao celovite vrednosti, narušen je kognitivni geštalt doživljaj drugog. Totalni odnos prema drugom postaje parcijalni odnos.
U svakom odnosu ljubavi dolazi do sudara i sukoba dve suprotne tendencije. Jedna je tendencija konstantnosti ljubavi, težnja da današnja ljubav ostane i sutra, i za mesec dana i za godinu dana kao i za deset godina ili do kraja života.
Poetskim jezikom bismo mogli reći da je svaka ostvarena ljubav strela odapeta ka večnosti.
Druga tendencija je tendencija promene, rasta i razvoja kako svakog partnera kao pojedinca tako i njihovog međusobnog odnosa. Promena, transformacija, metamorfoza su princip života, princip razvoja živog sveta i svakog drugog otvorenog sistema.
U dubokim strukturama svake ljubavi tinja ovaj dijalektički sukob težnje za očuvanjem istog i težnje za promenom. To je sukob između želje za konstantnošću objekta ljubavi, za sigurnošću, za pouzdanošću odnosa, i želje zapromenom, za novim, za neizvesnošću.
Pošto je ljubav opredeljenje za drugu osobu, a kako subjekt ljubavi nikada ne može biti sasvim siguran da potpuno poznaje voljenu osobu, da bi izbegao rizik neprihvatljive promene i preteranu neizvesnost,od voljene osobe traži potvrdu da jeste onakva kakva je i traži garancije da se ona u budućnosti neće bitno promeniti.
Drugim rečima, osobe koje se vole sklapaju neku vrstu implicitnog psihološkog ugovora da će ostati iste, da se neće promeniti i da će se voleti i u budućnosti. Ovaj ugovor ne donosi apsolutnu sigurnost, jer je ona nemoguća, već neizvesnost smanjuje na prihvatljivu meru.
Pošto je ljubav, za razliku od zaljubljenosti odnos prema osobi koja se dobro poznaje, ona je upravo fundiranana ovom poznavanju druge osobe. Ukoliko drugi pokaže da je drukčiji, da se promenio, tada se iz temelja preispituje odnos ljubavi, i ukoliko se oceni da je promena neprihvatljiva, voljenje prestaje.
Dakle, određeni postupak drugog partnera navodi prvog partnera na pomisao da on nije onakav kakvog ga on poznaje, kakvog ga voli, već da je on, po svojoj prirodi, neka nepoznata osoba.
Predstava o drugom ljulja se iz temelja, a to se izražava kao kriza odnosa ljubavi. Ukoliko drugi partner iskreno prizna krivicu i pokaže kajanje i ukoliko se distancira od svog postupka, on time pokazuje da mu se neprihvatljivo ponašanje „desilo“, da on nije u stvarnosti takav, čime povećava šanse da povrati staru predstavu o sebi u očima partnera i da se odnos ljubavi ponovo uspostavi.
Ukoliko,međutim, prevareni partner zaključi da je drugi takav kao osoba i da mu se više nikada ne može verovati, tada, po logici stvari,on počinje da prestaje da ga voli.
Reč je o objektovom postupku koji subjekt doživljava kao postupak koji dokazuje nešto negativno o suštini bića objekta. To dovodi do toga da se menja subjektov doživljaj objekta kao osobe, jer ona više ne zadovoljava uslove koje je potrebno da zadovolji da bi je subjekt voleo.
Takvo redefinisanje druge osobe je istovremeno i redefinisanje njihovog međusobnog odnosa.
U ljubavnim krizama ovo je privremeno stanje, a kada je to čvrst zaključak o drugome,tada počinje prestanak voljenja.
Kako ostavljeni prestaju da vole?
Gotovo nikada se ne dešava da ostvareni odnos ljubavi prestaje istovremeno, da oba partnera prestaju da vole. Uvek je jedan partner taj koji je više nezadovoljan i koji je prvi prestao da voli. Kada dođe do raskida tada se ona strana koja je ostavljena suočava s činjenicom da još uvek voli bivšeg partnera, a ako je prihvatila činjenicu da joj se partner neće vratiti, suočava se sa svojim tugovanjem.
Tuga je osećanje koje se javlja kada se procenjuje da je nepovratno izgubljeno nešto što je važno, što je sastavni deo intimnog sveta, nešto što se voli.
Kao što je za ljubav potrebno vezivanje za voljenu osobu, tako je gubitkom voljene osobe potrebno razvezati se od nje. Upravo je tugovanje taj proces razvezivanja od voljene osobe.
Sve dok se osoba koja još uvek voli ne razveže i „ne preboli“ izgubljenog partnera, ona je i dalje vezana za njega i nepripremljena za nove ljubavi i nova vezivanja. Bern je uočio da je vreme koje je potrebno da tugovanje obavi svoje psihičke funkcije oko šest nedelja, bez obzira na kulturološki postavljene norme (Berne, 1968, str. 49-50).
Prestanak voljenja ostavljenih partnera značajno se razlikuje od načina prestajanja voljenja onih koji ostavljaju. Dok oni koji ostavljaju to čine zbog toga što su promenili predstavu o partneru
tako da ga više ne vole, oni koji su ostavljeni svog bivšeg partnera doživljavaju kao vredno ljudsko biće, i dalje imaju očuvan kognitivni geštalt ljubavi, tako da ga i dalje vole, s tom razlikom što partner više nije dostupan. Upravo je ova nedostupnost,gubitak partnera jedini razlog što treba da prestanu da ga vole. Ovi mehanizmi su posebno uočljivi kada je reč o fer raskidu (ili o smrti partnera), kada onaj ko odlazi ne daje onome ko ostaje razloga da ga prezire ili da ga mrzi.
Čak i kada postoje prezir i mržnja, oni su samo površna odbrana od autentičnog i dubljeg procesa tugovanja. Pošto ostavljena osoba prestaje da voli drugog ne zbog toga što ga doživljava kao osobu koja je kao ličnost manje vredna, već zbog toga što drugi nije dostupan, ona se tokom tugovanja udaljava od drugog iako ga i dalje doživljava kao vredno, ali daleko i udaljeno ljudsko biće.
Voleti nekoga znači poznavati ga onakvog kakav jeste, prihvatati ga kao celinu i doživljavati kao nekoga ko je veoma značajan i važan, kao nekoga ko je blizak subjektu ljubavi.
Drugim rečima, voleti nekoga znači pokrenuti jedan ogroman psihički mehanizam koji omogućuje ljubav, kao i ostvarivati odnos s objektom ljubavi u prostoru i vremenu. Odustajanje od odnosa ljubavi je takođe obuhvatan psihički manevar kao što je i održavanje ljubavi, a s čijom se dramatikom susrećemo u procesu tugovanja nastalim zbog gubitka voljene osobe.
Tugovanje je bolan, ali ograničen i ne tako dug proces – posle nekoliko meseci osoba potpuno prestaje da voli bivšeg partnera.
Problemi, međutim, nastaju kada se proces tugovanja blokira, kada se ne tuguje i kada se koči razvezivanje, bilo tako što osoba uporno ne prestaje da voli bilo tako što vezanost poprima neki drugi oblik kao što je to u slučaju mržnje i želje za osvetom ili prezira i želje za dokazivanjem. Tipično je neprihvatanje činjenice da je kraj odnosa ljubavi i nadanje da će se ljubav obnoviti, da će se bivši partner vratiti. Želja za osvetom, za poniženjem ili uništenjem bivšeg partnera, manifestacija je mržnje, a mržnja često predstavlja još jaču vezanost za bivšeg partnera nego što je to bila ljubav.
Raskid i volja za ljubav
Kada nekoga ostavi voljena osoba, on ima dva izbora: može prihvatiti nove činjenice i prepustiti se procesu tugovanja kako bi se razvezao od voljene osobe ili može nastaviti da voli bivšeg partnera. Unutar ovog drugog izbora takode postoje dve mogućnosti: subjekt može pasivno voleti i nadati se da će mu se bivši partner vratiti ili može stupiti u akciju kako bi povratio ljubav bivšeg partnera. Upravo nas ova poslednja mogućnost dovodi do pitanja mogućnosti obnove ljubavi nakon raskida.
Osoba koja je ostavljena, a koja ima veoma snažnu volju za ljubav potpuno odbacuje mogućnost daje stvarno došao kraj odnosa ljubavi, tako da postaje opsednutaciljem da povrati partnera i njegovu ljubav. Ona sve podređuje tom cilju, uverena da ukoliko bude dovoljno vešta, rezultat neće izostati.
U stvari, reč je o ljudima koji pogrešno veruju da se ljubav uvek može obnoviti.
Fanatizam i strast kojima ove osobe pokušavaju da se približe partneru i da promene njegovu predstavu o njima, često izaziva sasvim suprotan efekat od željenog: njihovu upornost partner doživljava kao proganjanje i gušenje svoje slobode, pa često reaguje strahom i izbegavanjem. Najveće žrtve ovog uverenja su same osobe koje ga zastupaju, jer umesto da se razvežu i potraže ljubav na drugoj strani, one godinama neuspešno pokušavaju da nateraju bivšeg partnera da im se vrati.
Izvor: „Formule ljubavi“ – Zoran Milivojević, dr med., psihoterapeut
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com