Ranije su me, dok nisam pobegao, mučile pomalo svaki dan, a sada, kad samo one znaju gde sam i kako mi je, slede me u snovima. Najčešće zna da se pojavi utvara ratova koji su me očešali. Sve te utvare imaju potpuno ljudsko lice i obličje, ali ni jedna nije od krvi i mesa
Mala, sveže očišćena sobica na vrhu petospratnice u samom centru Medisona postala je novi dom.
Evropljani se otimaju za centre svojih gradova. U mom Beogradu svi bi voleli da su u „krugu dvojke”. A ovde, berzanski brokeri, lekari, agenti osiguranja, regionalni menadžeri, srećni nesposobni naslednici bogatih sposobnih očeva, profesori univerziteta i ostali brižljivo uglancan svet providnih manira i još providnijeg veštačkog osmeha, sav taj kulturni polusvet nedostižan jednom pristiglom emigrantu svoje živote živi po periferijama, u ulicama sa uredno podšišanim travnjacima u kojima vlada potpuni muk.
Te kuće, smeštene u komšilucima kojima niko ne prolazi pešice, vlasnici napuštaju rano ujutru u sveže izglancanim automobilima pravo iz svojih garaža na daljinsko otvaranje a vraćaju se u njih kasno uveče, tek pošto dočekaju kraj radnog vremena koje je duplo duže od evropskog a bar tri puta duže od srpskog.
Berzanski brokeri, lekari, agenti osiguranja, menadžeri, srećni nesposobni naslednici i ostali brižljivo uglancan svet providnih manira, sav taj kulturni polusvet svoje živote živi po periferijama dok je centar rezervisan uglavnom za studente, za emigrante, za umetnike, za beskućnike, za pijanice
Viđaju se na svojim zelenim travnjacima jedino po nekad, vikendom, dok kosačicama uređuju mladu travu ili dok u zimskim danima, opet motornim mašinama, čiste sneg sa svojih trotoara i ulaza u garaže.
U tim ulicama, činilo mi, nema ama baš ničega što bi podsetilo na život. Ni vike, ni dima, ni mirisa turšije, ni dece… Duše i životi zauvek su se iselili iz ovih predgrađa.
A centar? Rezervisan uglavnom za studente, za emigrante, za umetnike, za beskućnike, za pijanice, za one koju su poput mene jedva uspevali da priušte četiri stotine dolaza mesečne kirije.
Ali se bar lepi, mermerno beli kapitol osvetljen reflektorima lepo video sa petog sprata zgrade sa najjeftinijim garsonjerama u gradu. Bili su tu i sveže kupljeni kasetofon, mali televizor i video rekorder, nešto malo knjiga na polici ušrafljenoj u zid, par čaša i tanjira.
Šest praznih flaša ispijene ”korone” virilo je iz malene kantice za đubre a na dvema čašicama za rakiju ukradenim ih obližnjeg bara sijale su se neispijene kapljice votke. Beli čaršafi i zraci mesečine i plavičasta svetlost televizora prekrivali su nago telo mlade crnkinje. Mislim da se zvala Kim.
– Zašto si vikao, na koga, zašto ne spavaš.., bunila se Kim dok sam ja stajao pored prozora zagledan u zgradu kapitola.
– Lepo sam ti rekao da ideš. Krevet je premali za dvoje a ja ne mogu da se uspavam ako ne spavam sam. Ako mi i pođe za rukom, tu su moje noćne more i utvare koje me čekaju. Muče me, bude me, nije nimalo lep osećaj. Trebalo je da odeš.
– Kakve utvare?
– Ružne. Ali bez njih se teško uspavam. Svake noći, kada legnem, moram da se okrenem na stranu i da zauzmem gard. Sklupčam se i nabijem pesnice na lice.
– Zato si tako „romantičan”? Ne umeš ni da zagrliš devojku noću…
– Ako je grlim ne mogu da spavam.
– Sebičan si.
– Jesam…
– Dobro o tome ćemo posle. I šta se dešava dalje kad legneš tako sklupčan?
– Onda lagano tonem u san, a to znači u svoju samicu. Teška metalna zatvorska vrata zalupljuju se uz stravičan tresak a ja ostajem sam u betonskoj sobi bez prozora i vazduha. Potpuni je mrak a ja sam sklupčan i čekam da dođu.
– Ko to?
– Utvare. Ima ih mnogo ali ne dolaze svi odjednom i svi iste noći.. nego tako… kako se kad zalomi. Ali uvek jedan po jedan.
Sve te utvare imaju potpuno ljudsko lice i obličje, ali ni jedna nije od krvi i mesa. Ranije su me, dok nisam pobegao, mučile pomalo svaki dan, a sada, kad samo one znaju gde sam i kako mi je, slede me u snovima.
Najčešće zna da se pojavi utvara ratova koji su me očešali. Pojavi se tako u liku ustaškog oficira, preti mi klanjem, pokazuje iskukanu oštricu srbosjeka (kasnije ću ti objasniti šta su to ustaše i srbosjek). Njegove me misli šutiraju i tuku, a on se ceri. I priča. Priča mi o deci koja su plakala, priča mi o majkama, pominje Savu…
Najslađe mu je, kaže, bilo davanje lažne nade. Pronađe u gomili onome kome se strah najviše vidi iz očiju, izdvoji ga na stranu i šapne mu na uho:
– Ne boj se… tebe neću. Ti si dobar, tebe stvarno neću.
Zagleda mu se zatim u oči da mu očita dozu straha i ulije još užasa u nevinu dušu, pomiluje ga po kosi i opet doda:
– Tebe neću…
Nesrećnike je ostavljao za kraj.
Priča kako je molbe voleo više od suza i jauka. I sve to priča sa krajnjim mirom, a onda, iznenada, počne da psuje i viče kad se priseti nekog starca koji se nije plašio, nije molio, nego je nosio mir i spokoj u sebi. Stari ga je jedini naljutio i porazio. Kad ga se seti, viče, urla, i ljutit odlazi i zalupljuje vrata moje samice.
Gori od njega su mi jedino utvare nemaštine i nemoći. Samo te dve reči, nemam i ne mogu, umeju da razdiru na komade. Dolaze mi u vidu lica starih i iznemoglih, i mladih i nejakih, lica srpske siročadi i srpskih baka koje još jedino molitvu, blagoslov i po neku kletvu imaju za nadu i uzdanicu.
Očevi, koji treba da donesu a nemaju, tehnološki viškovi, nepotrebni radnici, bolesni bez lekova, zaboravljeni bez hrane i pomoći koji se bore čekajući malenu penziju koja kasni.
A tu su i maleni, nemoćni, nejaki, oni koji nemaju moćne očeve i ujake kojima bi zapretili, oni koji se kunu u osvetu čim porastu i ojačaju.
Do njih su i zaboravljeni. Zbog njih mi bude drago da sam i ja u svojoj samici.
Ti, zaboravljeni, ne rade mi ništa, samo me gledaju iz svojih kolica, u zavojima, bez ruku, nogu, neki čak iz ćelija sličnih ovoj mojoj, gledaju me prezrivo.
– Borili smo se – govore njihovi pogledi dok oni ćute.
Platili smo im za prolivenu krv po rovovima, rane, mrtvu braću, strahove. Platili smo im zaboravom, osudom, nekima i zatvorskim kaznama. Drago mi je zbog njih što sam i ja na robiji. Nismo mi dostojni slobode koju su nam oni dali.
– Ti si uvrnut, rekla je polušapatom ispod belih čaršava, crna kao noć.
– Jesam. Rekao sam ti da je trebalo da odeš.
– Viđala sam ja i gore. Ako si ti iz te tvoje Srbije, ja sam iz Južnog Čikaga. Sada ću ja lepo da rasteram sve te tvoje utvare.
Crna kao senke koje su padale na maleni sobičak, izmigoljila se iz belih čaršava i lagano mi prišla a njeni poljupci počeli su da padaju po meni.
(Predrag Rudović, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com