Umesto da pokuša da otkrije šta se dešava nakon što osoba umre, američki lekar Džejms L. Halenbek proveo je godine proučavajući šta se dešava u kratkim trenucima pre i tokom smrti. Istraživanjem je utvrdio tačan redosled kojim se čula gase.
Halenbek radi kao profesor na Univerzitetu Stanford i dobio je niz uglednih nagrada za svoj rad u oblasti medicine. Napisao je niz medicinskih knjiga, od kojih je njegova najpoznatija „Perspektive o palijativnom zbrinjavanju“.
U toj knjizi, Halenbek govori o važnosti nege na kraju života i optimizaciji kvaliteta tog vremena za sve pacijente. On smatra da je izuzetno važno da lekari razumeju sve što mogu o kratkom vremenskom periodu pre smrti, uključujući konačnost ljudskih čula.
Halenbek je objasnio da je prvi osećaj koji napušta telo kada se smrt približava glad ili apetit. Fiziološki, telo zna da više ne može da apsorbuje hranljive materije iz hrane, niti će to morati u bliskoj budućnosti. Međutim, neki kažu da postoji i psihološki razlog za gubitak apetita na ivici smrti. Naime, telo se odriče svojih ovozemaljskih potreba jer zna da mu hrana za sledeće putovanje neće biti potrebna.
Ubrzo nakon gubitka osećaja gladi, ljudi više neće osećati dehidraciju ili žeđ. Iako voljeni ili lekari možda žele da ponude vodu kao oblik utehe, to više nije neophodno.
U ovom trenutku, telo usporava i uskoro će prestati da funkcioniše, tako da mu voda nije potrebna, jer je zadatak vode da obezbedi da telo nastavi da funkcioniše kako treba.
Telo, um i duša su duboko povezani na način koji je teško razumeti. Često, kada je osoba blizu smrti, više ne može da govori, ali za mnoge to nije fizički problem. Medicinski, ljudi koji se približavaju smrti i dalje imaju svoj govorni aparat i fizičku sposobnost da govore. Međutim, mozak prestaje da šalje signale potrebne za glasno govorenje. Halenbek smatra da je to oblik oslobađanja kroz prekid komunikacije sa živima.
Zatim, nakon nekog vremena nakon gubitka sposobnosti ili želje da se govori naglas, vid počinje da bledi. Najčešće će prizori ovog sveta najpre zamračiti, a mnogi će uskoro moći da vide samo prigušeno svetlo.
Pored gubitka vida, mnogi ljudi koji umiru vide nešto sasvim drugo pre nego što konačno umru.
Ovo iskustvo je različito za skoro sve. Neki vide živopisne halucinacije, neki vide svoje voljene koji su otišli ispred njih kako čekaju raširenih ruku, a neki samo boje koje ‘plešu’ i vuku ih napred, dalje.
Ubrzo nakon što njihov vid nestane, nestaju i taktilna čula osobe. To znači da njihove ruke više ne osećaju ruke svojih najmilijih koje ih čvrsto drže.
Naravno, postoje fiziološki razlozi zašto se to dešava. Mozak je prestao da šalje signale iz ruke koja se drži i zbog toga jednostavno nema senzacije. Međutim, držanje za nečiju ruku nije samo fizičko. Čak i ako to tehnički ne mogu da osetim, i dalje može da pruži utehu u tim poslednjim trenucima.
Za one koji tokom života nisu izgubili sluh, sluh ostaje poslednje čulo. Čak i ako je osoba toliko blizu smrti da ne može da pije, govori ili dodiruje, vrlo je verovatno da i dalje može da čuje.
Nemoguće je reći zašto sluh ostaje iza ostalih čula, ali neki kažu da je to zato da bi ljudi mogli da kažu još jednu lepu reč ili otpevaju pesmu pre nego što napuste svet.
Iako postoje prepoznatljive faze napredovanja do smrti, način na koji se smrt doživljava može varirati od osobe do osobe.
Medicinska podrška može učiniti iskustvo smrti što bezbednijim i ugodnijim, čineći kraj koji se približava manje zastrašujućim – prirodan zaključak koji nam svima dolazi jednog dana. Za mnoge koji umiru postepeno, postoji konačni, brzi pad koji se dešava u poslednjih nekoliko dana života. Ova faza je poznata kao ‘aktivno umiranje’.
Za to vreme bol je neizbežan, ali nema patnje jer poslednji trenuci života počinju da blede u zaboravu.
Većina ljudi koji polako umiru nemaju mnogo energije čak ni tokom dana i provode dosta vremena spavajući. Spavanje obično vraća našu energiju, ali ne i za ljude koji umiru. Uticaj sna postepeno se smanjuje kako se telo polako gasi.
Zato što se ljudi na samrti stalno odmaraju, jedva da su budni. Ono što nam izgleda kao san zapravo nije san, već sve duže pada u nesvest.
Kada su budni, ljudi blizu smrti kažu da su mirno spavali, a da nisu bili u nesvesti.
– Mnogi ljudi koji su preživeli srčani zastoj opisuju ovo neverovatno iskustvo u svom mozgu tokom perioda bez svesti. Oni vide svetla i onda opisuju iskustvo kao ‘stvarnije nego stvarno’ – kaže Džimo Bordžigin, neuronaučnik sa Univerziteta u Mičigenu. Ona je zaključila da bi ovo vizuelno iskustvo moglo biti uzrokovano iznenadnim oslobađanjem neurohemikalija u mozgu.
Većina umirućih ljudi se oslanja na droge koje se ubrizgavaju tako da ne moraju da budu budni da bi ih progutali.
Ovi lekovi nisu ono što uzrokuje da osoba bude u nesvesti dugo vremena. Umesto toga, nesvesnost je prirodna faza u procesu umiranja. Kako proces umiranja počinje, srce kuca sporije, krvni pritisak pada, koža se hladi, a nokti postaju tamni.
Ali mogu postojati i periodi nemira ili trenuci konfuzije, pošto unutrašnji organi rade manje zbog pada krvnog pritiska.
Istraživanja pokazuju da ljudi blizu smrti reaguju na zvukove u prostoriji, čak i ako su bez svesti. Međutim, ne znamo koliko dobro razumeju muziku ili glasove.
– Generalno verujemo da ako je vaš mozak zaista u komatoznoj situaciji ili ne reaguje, da bi vaša percepcija – kako se osećate u vezi sa stvarima – takođe mogla biti značajno smanjena – kaže Dejvid Hui, onkolog i stručnjak koji istražuje znake približavanja smrti.
Za mnoge umiruće ljude, mozak radi istu stvar kao i telo, tako što počinje da žrtvuje područja koja su manje kritična za preživljavanje, kaže Dejvid Hovda, direktor Centra za istraživanje povreda mozga UCLA.
– Kako mozak počinje da se menja i umire, razni delovi se uzbuđuju, a jedan od delova koji se uzbuđuje je vizuelni sistem i tu ljudi počinju da vide svetlost – kaže Hovda.
Još jedan znak procesa umiranja je da disanje nesvesne osobe prati automatske obrasce koje stvara respiratorni centar u mozgu. To se dešava zato što nisu svesni svojih usta i grla, često teško dišu kroz zadnji deo grla bez ikakvih vidljivih prepreka.
Kako se disanje postepeno kreće od dubokog do plitkog i od brzog do sporog u ciklusima koji se ponavljaju, disanje će se na kraju usporiti i postati veoma plitko pred kraj.
Na kraju će doći do pauze u ciklusu, nakon čega sledi poslednji dah. Nekoliko minuta kasnije, srce će prestati da kuca jer ostaje bez kiseonika, piše msn, a prenosi 24sata.hr.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com