Da li uvek verujete u ono što vidite?
Jeste li iskrena osoba?
Kad su u pitanju društvena bića, ispostavlja se da je laganje – ili makar one sitne, bezazlene laži – možda vezivno tkivo koje sačinjava jedno društvo.
Iako nismo previše dobri u prepoznavanju laži, postoji jedan prost trik koji bi mogao da vam pomogne da prepoznate lažljivce…
A zoološkinja i autorka Lusi Kuk rešila je da otkrije zašto je životinjsko carstvo prepuno neiskrenog ponašanja – baš kao i svet ljudi.
Ko više laže – muškarci ili žene
Ako uvek govorite ono što mislite… To bi moglo da bude loše po vas
Iskrivljujemo istinu da očuvamo mir
Često pod „laganjem“ mislimo da neko ima nameru da nas obmane rečima ili delima.
Međutim, zapravo, normalan razgovor je moguće voditi baš zato što ne kažemo tačno ono što stvarno mislimo.
Zamislite kad bi u svaki put osoba sa kojom ste pričali govorila ono što stvarno misli o vama i vašim životnim odlukama? To bi bilo nepodnošljivo.
Na primer, čak i da nam se nimalo ne sviđa nečija nova i preskupa frizura, većina nas nikada to ne bi rekla.
Svesni smo da biti 100 posto iskren odgovor mogao da nanese više štete nego koristi, pa je ta vrsta saradnje u srži mnogih društvenih interakcija.
Dakle, jeste, obmana je tkivo koja nas održava na okupu, podmazuje točkiće saradnje i čini svet harmoničnim mestom.
Ja nikada ne lažem, apsolutno nikad
Trećina nas laže svaki dan
„Negde oko trećine populacije izgovara tešku laž svaki dan“, kaže psiholog Ričard Vajsman.
A opet je jedna skorašnja studija pokazala da pet odsto populacije tvrdi da u životu nikad nije slagalo.
Čini se da mnogi od nas ne umeju da kažu istinu, čak ni u anonimnoj anketi…
Lako slažemo, ali teško utvrdimo kad neko laže
„Prilično smo dobri u laganju, a veoma loši u otkrivanju laži“, dodaje Vajsman.
Mislimo da smo dobri u opažanju obmana, ali kad dovedete dvoje ljudi u laboratoriju, pokažete im dva snimka – na jednom osoba laže, na drugom govori istinu – i pitate ih koji je koji, tek će polovina uspeti da pogodi.
Isto važi i za policajce, advokate, pa čak i sudije.
Postoji samo jedna grupa ljudi koja je u tome bolja od svih drugih – zatvorenici.
Zaboravite na pokrete, samo pažljivo slušajte ako želite da otkrijete lažova
Da biste utvrdili da neko laže, morate da slušate a ne da gledate
Razlog zašto nismo toliko dobri u prepoznavanju laži jeste zato što su ljudi pre svega vizuelna stvorenja.
Veliki delovi našeg mozga posvećeni su vizuelnoj obradi podataka i zbog toga smo skloni da se oslanjamo na te znake kad pokušavamo da otkrijemo da li neko laže.
Da li se on meškolji na stolici? Šta radi rukama? Kakvi su mu izrazi lica?
Međutim, većina tih stvari može prilično lako da se kontroliše – dobri lažovi znaju šta druga osoba traži kako bi pokušala da otkrije laž.
Signali mimo toga su čisto verbalni – šta govorimo i kako to radimo.
To je lažovima mnogo teže da kontrolišu – dakle, ukoliko usredsredite pažnju na to i znate koje obrasce da tražite, postaćete mnogo bolji detektor laži.
Lažovi, uopšteno gledano, govore manje, treba im više vremena da odgovore posle postavljenog pitanja i trude se da se emotivno distanciraju u laži – zato izostavljaju reči kao što su „ja“ „moje“ i „meni“.
Kako lažete? Da biste utvrdili potreban vam je samo jedan prst i čelo
Da vidite da li ste dobar lažov, nacrtajte jedno Q na čelu
Neki od nas su bolji lažovi od drugih, a Ričard Vajsman ima test za razlikovanje te dve grupe.
On se zove „Q“ test i za njegovo izvršenje potrebno vam je oko pet sekundi.
Ispružite kažiprst vaše dominantne ruke i nacrtajte veliko Q na vlastitom čelu.
Da li ste rep na slovu Q nacrtali iznad svog desnog ili levog oka? Drugim rečima, da li crtate Q tako da može da ga pročita neko ko gleda u vas ili tako da možete da ga pročitate vi sami?
Teorija kaže da ako ste nacrtali rep iznad levog oka – tako da mogu da ga pročitaju ljudi koji gledaju u vas – uvek razmišljate o tome kako vas drugi ljudi doživljavaju i stoga bi trebalo da ste dobar lažov.
Ali ako ga stavite iznad desnog oka – svet gledate iz vlastite perspektive – skloni ste tome da budete malko iskreniji.
Obmane su svuda, pa čak i životinje neprestano varaju jedne druge kamuflažom i prevrtljivim ponašanjem.
Uzmite na primer lignju, koja oponaša ženku kako bi se provukla pored dominantnog mužjaka i pokazivala seksualne signale na strani tela koja je skrivena od njenog rivala.
I nikad ne verujte kokošima… Pevci će navesti ženke da dotrče do njih tako što lažno kokodaču na način koji označava hranu. Potom, kad se ispostavi da hrane nema, obmanuće ih da umesto večere – imaju seks.
Morske ptice su često u vezi veći deo života, zbog čega smo mislili da to znači da su one verne.
Ali naučnici su otkrili da će se čak i ptice koje se vezuju na čitav život – poput njorki – upustiti u tajno, „vanbračno“ paranje ukoliko misle da mogu da povećaju šanse da proizvedu više potomaka ili bolje primerke.
Kad ljudi počinju da lažu?
Ričard Vajsman kaže da postoje zanimljive studije za određivanje uzrasta u kom deca počinju da lažu.
„Dovedete decu u prostoriju i kažete im: ‘Stavićemo vašu omiljenu igračku iza vas, ali vas molimo da je ne gledate’ – i potom izađite iz prostorije i ponovo ih podsetite da ne gledaju u igračku“, kaže on.
Dok ih gledate preko skrivene kamere, shvatićete da će posle nekoliko minuta pogledati igračku.
Kad se vratite u prostoriju, morate da postavite ključno pitanje: „Da li ste pogledali igračku?“
„Kad uradite taj test sa trogodišnjacima – u uzrastu kad su tek počeli da ovladavaju jezikom – otkrićete da će već 50 odsto njih slagati“, kaže Ričard.
„Ali kad budu napunili pet godina, nijedno od njih neće reći istinu!“
Laganje je veoma važan deo sposobnosti snalaženja u velikim, složenim, društvenim svetovima.
Za primate poput šimpanzi, biti u velikoj grupi ima velikih prednosti – možete da delite odgovornost u traženju hrane i imate više očiju koje mogu da spaze grabljivce.
Međutim, kada se tako nađete u konkurenciji sa drugima za hranu, to može da dovede do sukoba u kojima vi ili neko drugi može da bude povređen, što grupu može skupo da košta.
Taktička obmana ima dug istorijat u evoluciji društvenih vrsta.
Napredno društvo koje uspeva da živi u harmoniji je upravo ono koje govori sitne laže među sobom – studije pokazuju da što je sofisticiranija životinja, to su uobičajenije igre varki.
Dakle, biti lažov ne mora uvek da bude nešto loše. Na kraju krajeva, bez laganja ne bismo ni bili tu gde smo danas – ono je praktično ključno za naš opstanak.
S druge strane, upravo bi lažov tvrdio tako nešto, zar ne?
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com