Danas, banke sve više ciljaju klijente s imovinom u srednjem šestocifrenom iznosu, dok su tradicionalni milioneri, a još manje superbogati, postali sekundarni fokus.
Banke su promenile strategiju jer savetodavni troškovi za superbogate klijente, koji imaju složene finansijske potrebe, postaju previsoki u odnosu na provizije koje banke ostvaruju.
Prema izveštajima iz Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ), nemačke banke klasifikuju svoje klijente u tri kategorije:
„Imućne osobe“ – Ova kategorija uključuje klijente s likvidnom imovinom između 100.000 i milion evra. Ovi klijenti često zahtevaju specijalizovane, modularne finansijske proizvode i imaju složene zahteve koji uključuju personalizovane savete. Oni već imaju koristi od personalizovanih usluga poput ličnih savetnika, koji im pomažu u izradi individualnih finansijskih planova i omogućavaju brži pristup uslugama bez dugog čekanja.
„Pojedinci visoke neto vrijednosti“ – Ovde spadaju klijenti koji imaju imovinu u iznosu od milion evra i više. Oni već predstavljaju bogatu, ali ne superbogatu klijentelu, koja i dalje zahteva specifične usluge i savetovanje.
„Pojedinci ultravisoke neto vrednosti“ – Ova grupa obuhvata klijente s imovinom od 30 miliona evra ili više, koji predstavljaju vrh najbogatijih klijenata banaka. Iako ovi klijenti imaju velike finansijske potrebe, troškovi savetovanja za ovu grupu su visoki, pa se banke sve više fokusiraju na imovinu u srednjem šestocifrenom iznosu koja donosi veći odnos truda i provizije.
Podaci takođe pokazuju da u Nemačkoj postoji skoro 550.000 dolarskih milionera, dok je broj superbogatih, s imovinom većom od 100 miliona dolara, daleko manji – samo 3.300 osoba. Uprkos visokoj koncentraciji bogatstva među „superbogatima“, banke smatraju da su klijenti s imovinom u srednjem rasponu (100.000 – 1 milion evra) idealni jer generišu stabilniji prihod bez previsokih troškova usluga.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com