Obaveze, obaveze, i onda još obaveza, i još… Tome kao da nema kraja, a vama postaje sve teže da se uopšte koncentrišete da biste nešto uspele da obavite. Niste jedine; nedostatak koncentracije postaje sve češći problem, i nije lako savladati ga.
Svako se našao u toj situaciji: imate mali milion stvari koje morate da uradite, sve je hitno, znate da biste morale odmah da prionete na te obaveze, a opet, surfujete Internetom, idete s jednog linka na drugi, ili besciljno vrtite kanale na televiziji (nigde nema ničeg vrednog gledanja, naravno), i dođe vam da šutnete samu sebe što gubite toliko vremena i ne počnete već jednom s onim što je neophodno uraditi. Lenjost? Ne baš. Svi ti kanali na televiziji i sajtovi na Internetu napravljeni su tako da vam privuku pažnju. Biološki smo programirani tako da reagujemo na neočekivan zvuk i sliku – tako smo uspeli da, kao vrsta, opstanemo u poslednjih dva miliona godina – i to je u nauci poznata stvar, koju oni koji prave televizijski program i internet sajtove i te kako koriste, puneći program i sajtove flešujućim slikama, zvukom koji je teško ignorisati, tu su i drugi uređaji s lampicama koje vam skreću pažnju, iritirajućim zvukom… Sve iz vaše okline kao da vrišti na vas: "Primeti me, obrati pažnju, ovo ne smeš da ignorišeš, važno je!"
Ono što se tada dešava jeste da se u mozgu poveća nivo adrenalina. A kako ovakvih stimulansa ima stalno, nivo adrenalina je stalno povišen, na šta smo u stanju da se naviknemo, samo što ga onda želimo još više, to više uz konstantnu stimulaciju sa svih strana i dobijemo, i rezultat bude da smo stalno napeti, uzbuđeni, sva osećanja su nam intenzivna, bilo da se radi o zabrinutosti, uzbuđenju, besu, strahu… Postanemo preemotivni i preterano reagujemo na sve. Onda u nekom trenutku opadne nivo adrenalina u našoj krvi, a pošto smo navikli na povišen nivo, odjednom osetimo da nam je dosadno, osećamo se otupelo, mozak nam ne funkcioniše kako treba, to kompletno stanje čini nas nemirnim i nervoznim, tražimo nešto novo što će nam povećati nivo adrenalina. I tako "skakućemo" gore-dole s emocijama, od previše stimulacije do premalo stimulacije, i vrlo malo vremena provedemo negde između, kada je stimulacije taman dovoljno da smo istovremeno i dovoljno opušteni i dovoljno usredsređeni (to je idealno stanje za obavljanje svih poslova, tada smo najefikasniji).
Srećom, moguće je naučiti kako da sami sebe održite u tom idealnom-za-rad stanju (bilo da se "rad" odnosi na sređivanje svojih emocija, donošenje ispravnih odluka, ili postizanje nekog specifičnog cilja) – sutra pročitajte kako.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com