Samo nekoliko sati po rođenju Fredija Figersa majka je bacila u đubre. Rečeno mu je da je bila zavisnica od narkotika i da nije mogla da brine o njemu, ali je nakon što je pronađen odmah zbrinut kod hranitelja.
Danas su oni njegovi roditelji i na papiru, a put od “bebe iz kontejnera” do uspešnog mladog biznismena odlučio je da podeli sa celim svijetom.
“Moji hranitelji su tokom svog života prihvatili više od stotinu dece, ali ja sam bio jedno od dvoje koje su usvojili. Bližili su se 70-oj, pa deo planova za budućnost baš i nije bilo usvajanje novorođene bebe, ali pošto su videli kroz šta sam sve prošao, nisu želeli da prođem kroz sistem. Živeli smo u gradiću na Floridi gde svi sve znaju, pa su deca u školi čula moju priču čak i pre mene”, ispričao je Fredi za Gardijan.
Vršnjaci su ga maltretirali, nazivajući ga “bebom iz kontejnera”.
“Tada sam morao da razgovaram sa ocem. Kada sam imao 10 godina rekao mi je u kakvim okolnostima sam rođen. Mislio sam: ‘Neko me je zaista bacio? Da li sam smeće ili osoba?’. Sve to mi je dugo smetalo, ali prevazišao sam. Imao sam majku i oca koji su me voleli”, kaže Fredi.
Starost njegovih roditelja značila je drugačije detinjstvo.
“Moj otac nije mogao da igra fudbal sa mnom, pa sam se zainteresovao za tehnologiju. Čitao sam enciklopedije od korica do korica. Bili smo siromašni, obilazili smo luksuzne prodavnice u potrazi za stvarima koje su odbacili. Kada sam imao osam godina, otac mi je kupio polovni Mekintoš na buvljaku. Nije radio, ali sam uspeo da ga rastavim i popravim, posle 50 pokušaja”, dodaje Figers.
Kako je i dalje bio maltretiran, računari su bili njegov spas. To ga je odvelo do računarske laboratorije u školi i podstaklo da započne sopstveni posao, popravljajući kompjutere.
Prva zarada sa 14 godina
“Sa 12 godina dobio sam prvi posao. Radio sam posle škole u gradskoj kući kao računarski tehničar. Pomogao sam u razvoju protokola Internet usluge, gurao sam svoju strast do krajnjih granica. Naučio sam sve što sam mogao i do 14. počeo da programiram, dva dana sam sedio za računarom i nisam bio ni gladan. Dopalo mi se”, kaže Figers.
Otprilike u to vreme, otišao je na putovanje sa crkvom kako bi, kao volonter, pomogao u oporavku obližnjeg grada nakon što ga je pogodio tornado.
“Pomagao sam u autosalonu. Njihova dokumenta su odletela u vazduh, pa sam im osmislio bazu podataka. Kada sam se vratio kući, počeo sam to da radim i za druge firme. Dobro sam zarađivao sa 14 godina, ali sam uvek štedeo znajući da želim da imam svoju kompaniju za telekomunikacije”, ispričao je Fredi.
Kada je imao 17 godina, njegovom ocu je dijagnostifikovana demencija. Usred noći izašao bi iz kuće i šetao po više kilometara. Zaboravio bi da obuče košulju i pantalone, ali uvek je imao cipele na nogama.
“Uzeo sam jednu i ugradio u đon pločicu koja je imala zvučnik i senzor. Tako sam mogao da proverim gde je kada ode od kuće, a moj glas bi se čuo sa njegove pločice. Objasnio sam jednoj firmi sa kojoj sam sarađivao šta sam napravio i oni su bili oduševljeni. Kupili su uređaj od mene za 2,2 miliona dolara”, kaže Figers.
Oduvek je želio da ocu kupi ribarski brod o kojem je sanjao.
“Umro je manje od 48 sati nakon što sam dobio taj novac. Umesto toga, uložio sam svaki cent u stvari koje bi pomogle drugim ljudima kao što je merač za dijabetičare koji deli rezultate putem blututa’”, objašnjava.
Figers danas ima 31 godinu i izvršni je direktor kompanije “Figers Komunikejšn” čija je vrednost procenjna na 62 miliona dolara, kao i fondacije koja pomaže deci u hraniteljskim porodicama.
“Za Božić kupimo 25.000 bicikala i poklanjamo ih. Sve dugujem svojim roditeljima, jer su mi pokazali saosećanje i da imam dobre ljude oko sebe. Nikada nisam čuo oca kako viče. Umro je 2014. godine, ali još dok sam bio dete, znao sam da je to taj par cipela u kojima želim da koračam”, zaključuje mladić.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com