Svakodnevno blisko suočavanje sa smrću podstiče ozbiljnu životnu inspiraciju. A oni koji žive da bi pružili utehu ljudima na samrti podelili su važne životne lekcije koje svi treba da čuju.
Zapamtite šta je u životu zaista važno
Amerikanka Dijana Grej bila je samohrana 42-godišnja majka u trenutku kad je izgubila 14-godišnjeg sina Ostina. Danas je ona na čelu volonterske organizacije koja za cilj ima da pomogne ljudima koji se teško nose s gubitkom voljene osobe. Dijana pokušava svojim radom da stavi naglasak na stvari koje su u životu zaista važne, a to znači da prednost treba dati duhovnom ispred materijalnog i ljudima ispred stvari.
„Kad izgubite blisku osobu, vaš život se preko noći preokrene naglavačke i vi odjednom postanete svesni prioriteta u životu. Godine sam provela birajući ormar koji će savršeno pristajati uz krevet u spavaćoj sobi, tepih za dnevni boravak, boju za zidove… Sasvim nevažne stvari okupirale su mi pola života“, objašnjava Dajana.
Ovom životnom filozofijom ona se danas vodi u radu s bolesnicima u terminalnoj fazi s ciljem da im pomogne da shvate kako žele da prožive ostatak svog života. Njeni pacijenti ne pričaju s njom o automobilima koje imaju ili o tome da žele da sagrade još jedan sprat na kući. Oni žale što više neće moći da provode vreme sa svojim unucima i gledaju ih kako odrastaju, žele još malo vremena za šetnje sa svojim psom ili da bi dočekati diplomu i venčanje svoje dece.
Šta će biti kad odem?
Kad smo na pragu smrti, odjednom nam postane važno ovo pitanje: Hoće li me se ljudi sećati? Drugim rečima, na nekom nivou postavljamo sebi pitanje da li je naš život imao smisao, postoji li barem neko kome smo bili dovoljno važni da nas pamti i kad više ne budemo ovde.
„Da bi nas ljudi pamtili nakon naše smrti ne moramo tokom života stvoriti dve-tri tehnološke kompanije ili postanemo slavni. Ono na čemu za života treba da radimo je da stvaramo što više nezaboravnih trenutaka s ljudima do kojih nam je stalo, uneti promenu u njihove živote i biti prema njima onakvi kakvi želimo da drugi budu prema nama. Ukoliko se na samrti pitamo hoće li nas neko pamtiti kad odemo, za života bi trebalo da sebi postavimo ovo pitanje: Po čemu želimo da budemo zapamćeni jednom kad umremo?
Tražite isceljenje
Veliki se naglasak u životu stavlja na fizičko isceljenje – kad neko nakon dijagnoze završi u remisiji, kad operacija dobro prođe, kad neko ozdravi. Opet, puno toga ostaje nerešeno – prijateljstva koja su nestala, ljubavnici koji su pobegli, braća i sestre s kojima ste se posvađali. Dok ste neke od ovih događaja odavno izbrisali iz pamćenja, drugi su ostali otvorene rane s puno nedorečenosti.
„Kod većine ljudi se na kraju životnog puta dogodi nešto magično – neka vrsta emocionalnog ili duhovnog isceljenja. Ponekad je to između otuđenih braće i sestara ili starih prijatelja. Isceljenje se dogodi kad davno bolno iskustvo sagledate iz novog ugla ili preoblikujete način razmišljanja kojim ste davno povredili voljenu osobu“, objašnjava Grej.
Naučite da sami sebi oprostite
Nije redak slučaj da ljudi prolaze kroz život noseći na plećima veliki teret osećaja krivice. Možda sami sebi zameramo zbog stvari koje smo uradili ili smo propustili da uradimo ili zbog životnog puta koji smo odabrali. Stručnjaci koji rade s osobama na samrti kažu da vernici koji se nalaze na kraju životnog puta ne žele da odu s ovog sveta noseći sa sobom osećaj krivice, straha ili brige. Oni moraju da znaju da im Bog oprašta i da On zna da vera umirućeg u Njega nikad nije bila poljuljana.
Savim je normalno da se duhovni nemir pojavi kad smrt pokuca na vrata i da imamo potrebu za utehom i saznanjem kako to izgleda kad vam je sve oprošteno. Naučiti kako sami sebi da oprostimo može biti vrlo isceljujuće iskustvo u bilo kojem periodu života, a naročito kada ste na kraju puta.
Nastavite sa skladnim odnosima
Na pitanje za čime najviše žude pred kraj života, osobe na samrtnoj postelji odgovaraju – da članovi njihove porodice nastave da žive u skladu i ljubavi. Bolest ili gubitak u porodici može pokrenuti ružne borbe – rat oko nasledstva, otkrivanje tajni ili buđenje davno pokopanih zamerki. Ta čežnja za jedinstvom može biti povezana sa željom da se ostavi mirno nasleđe.
Malo ljudi želi svoju porodičnu baštinu prepunu napetosti pa ima smisla da ljudi koji umiru izražavaju nadu za pomirenjem između najbližih. U mnogim slučajevima to je komplikovano, ali rešenja mogu biti jednostavna.
Recite ljudima ono što želite da znaju
Tople afirmativne reči i izjave ohrabrenja uz otvoreno pokazivanje ljubavi mogu imati dalekosežno pozitivan uticaj na vaše najdraže. Međutim, iz ovakve otvorenosti proizlazi ranjivost na koju su, na žalost, retki od nas spremni.
„Budućnost je uvek neizgledna, a ono na šta se moramo usredsrediti je sadašnjost. Nikad nemojte propustiti priliku da kažete nekome šta prema njemu osećate“, podsećaju stručnjaci.
Stvorite lepu životnu priču
Čini se da ljudi zaposleni u hospicijima i centrima za palijativnu negu dele jedan zajednički sentiment koji bi se mogao opisati u jednoj rečenici: Umrećemo onako kako smo živeli.
„Uopšteno govoreći, osobe koje su za života drugima pružale dobrotu, velikodušnost, nežnost i radost umiru mirni i okruženi dragim ljudima i srećnim uspomenama. Sasvim suprotno važi za osobe koje su u životu bile na drugoj strani. Dok smo još živi i zdravi, možemo da odaberemo priču koju svojim životom želimo ispričati. Kad smo na kraju puta, želimo da ta priča o nama bude ispričana – naša ljubavna priča, priča o preživljavanju svih nedaća, o herojstvu, roditeljstvu, karijeri…“, podsećaju stručnjaci.
Koja će biti tema priče koju vaš život piše?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com