Osim što je najradosniji hrišćanski praznik, Božić ima poseban značaj za Srbe. Postoji ciklus božićnih običaja koji počinju postom, a zatim nizom segmenata koje po verovanju treba uraditi do Badnjeg dana i dočekati praznik najsvečanije moguće u krugu svoje porodice. Predstavićemo i najčudnije običaje, od vola u kući, do gledanja u masnoću kačamaka.
Profesorka etnologije dr Vesna Marjanović otkrila je u razgovoru za emisiju „Orbita kulture“ da su se praznici rađali u dugom trajanju hrišćanstva, a da se Božić svetkuje od 4. veka.
„Justinijan Popović je zabeležio prvi datum koji se u istoriji povezivao sa Božićem. U pitanju je 25. april. Dakle, taj datum je šetao, dok se na kraju nije ustoličio na Nikejskom saboru kao 25. decembar, odnosno 7. januar po starojulijanskom kalendaru. To ima smisla, zato što nastupa posle zimske kratkodnevice, kada sve miruje u prirodi. Narod je tada svetkovao rađanje nove godine, novog Boga, novog leta“, objašnjava Marjanovićeva.
Božićni običaji kao simboli i srpstva
Božić je bio važan za tradicionalnu kulturu srpskog društva. Ne tako davno, Srbi su većinom bili ruralno orijentisani, negovali su agrarno-stočarsku kulturu, a pored iščekivanja rođenja Isusa Hrista, na Božić se zapravo slavila i Nova godina, koju naš narod nije imao običaj posebno da obeležava.
„Srbi su verovali da se pored Isusa rađa i Sunce, odnosno ’mladi Bog‘, tako da su i određeni rituali bili u tom pravcu usmereni. Postoji ciklus božićnih običaja. Počinju božićnim postom i onda nizom segmenata koje po verovanju treba uraditi do Badnjeg dana i dočekati praznik najsvečanije moguće u krugu svoje porodice“, ističe profesorka etnologije.
Od kada su naselili Balkansko poluostrvo, u tradicionalnoj kulturi Srba se može osetiti sinkretizam starobalkanskih kultova, antičkih kultova i slovenskog duha. Običaji nam se u određenoj meri razlikuju od ostalih slovenskih naroda, a opet, svetkovanja nam se ne podudaraju u potpunosti sa balkanskim nasleđem.
„Tu postoji jedan sinkretizam, ali je činjenica da je badnjak koji mi jako svojatamo — isključivo srpski. I drugi narodi su nalagali razne cepanice, palile su se vatre, da bi se nekom prenosnom magijom uticalo da se Sunce što pre rodi. To je zadržano kod Srba. Mi smo to razradili i vekovima gradili, dok nismo dobili tu jednu formu, koja je na neki način iznedrena u 19. veku“, objašnjava sagovornica Sputnjika.
Novogodišnja jelka — ruska?
U vremenu globalizacije ni tradicionalni običaji nisu odoleli spoljnim uticajima. Naša sagovornica tvrdi da su noviteti u praznovanju uglavnom dolazili sa severa i iz germanske kulture.
„Unošenje božićnog drvceta u našim krajevima, južno od Save i Dunava, nije bilo uobičajeno. Tu je i kićenje jelke koja je čist protestantski čin, a opet ga je prihvatio ceo svet. Postoje mišljenja da nam je jelka došla iz ruskog kulturnog nasleđa — što nije nemoguće, jer su Germani i Rusi bili komšije“, kaže profesorka etnologije i dodaje da se istorija kićenja zimzelenog drveta razvijala od 17. veka, kada se inače Božić u građanskoj Evropi prebacio sa ulica u porodična ognjišta. Tada je krenulo i darivanje dece, a zapravo, prema rečima naše sagovornice, sve potiče od darivanja bebe Isusa. Tada se prvi put u zapisima pominje grana okićena astralnim simbolima — Suncem, Mesecom, ali i bebom u povoju i ovčicama.
Nije smak sveta ako se preskoči neki običaj
I običaji i tradicija su fluidni i moraju se usklađivati sa vremenom u kojem se živi. Običaji traju onoliko koliko imaju smisla za zajednicu. Marijanovićeva smatra da narod ništa ne postiže kada po svaku cenu u gradu želi da ostane dosledan izvornim seoskim običajima.
„Simbolika prazničnog ponašanja treba da ostane, ali bukvalno simbolika. Sigurno da nećemo prizvati bolju godinu nalaganjem badnjaka na terasama, na roštilju da pregori i tako dalje. To su tako ružne i nepotrebne aktivnosti koje naš narod preduzima“, objašnjava profesorka, ističući da je u ruralnim područjima situacija ipak nešto drugačija. Naime, tamo se nastoji da se održe običaji koji se prenose generacijama.
„Rano ujutru na Badnji dan odlazi se u seču badnjaka. To obično čini deda sa svojim unukom. Oni se izvinjavaju tom hrastovom drvetu što moraju da ga poseku, pa ga posipaju i daruju pšenicom ili kukuruzom. Uvek se nosi komad hleba umešen na Badnji dan, kao neka vrsta žrtve ili izvinjenja. Ceo čin se u prošlosti izvodio sa velikim strahopoštovanjem. Tu se prepliće verovanje u slovenski kult predaka, jer se verovalo da duše mrtvih obitavaju u drvetu“, naglašava naša sagovornica.
Badnjak se stavljao na istočnu stranu kuće, a kad se smrkavalo, onda se on sekao na tri do pet oblica koje je unosio domaćin. Svaki put su vrata bila otvorena. Badnjak se premazivao medom, stavljao se da pregori, ne da izgori. Oni ugarci koji ostanu, čuvali su se za Mali Božić (Srpsku novu godinu), kada se stavljao da pregori totalno.
Razlike u običajima od mesta do mesta
Iako naseljavaju malu geografsku teritoriju, Srbi ne bi bili Srbi da među njima ne postoje određene podele — pa i u načinu obeležavanja praznika.
„Na jugoistoku zemlje je zadržan običaj uvođenja životinjskog polažajnika. Negde je to vo, negde je svinja. Svinja jer rije napred. Volu se pripremao poseban okrugao kolač. Ljudskom polažajniku koji je dolazio, taj kolač se stavlja na glavu, a volu na rog“, otkriva Marjanovićeva.
Razlike postoje i u badnjaku, pa se tako u nedostatku stabala hrasta u Vojvodini seče bagrem. Takođe, prvi božićni hleb na severu se zove Božićni kolač, dok je južno od Save i Dunava nazivamo česnicom.
„Česnica je jedna vrsta žrtve precima, odnosno mladom Bogu. U nju se stavljaju razna znamenja: drvce sa praga, pšenica, kukuruz, deo jarma… Ko od ukućana šta odlomi, time će se baviti tokom cele godine. Onaj ko dobije neku paru, tu paru daje domaćinu i on je postavljao za ikonu. S njom se kupovala so. So je bila bitna, jer je to namirnica koju domaćinstvo ne može samo da proizvede“, konstatuje profesorka.
Sa druge strane, severna panonska kultura poznaje kultni Božićni kolač koji se stavljao na četiri jabuke, ali i jednu drugu vrstu česnice.
„Vojvođanska česnica podseća na suvu pitu. U nju se stavljaju suvo grožđe, med i sve ono što se na neki način pripisuje kao htonska hrana donjem svetu i precima. Božićni kolač je na neki način u tim naseljima zamenjivao slavski kolač, jer nam je poznato iz arhivske građe da je Marija Terezija branila da se puno troši na slave, stavivši taksu na nošenje slavskog kolača“, naglašava sagovornica Sputnjika.
Na pitanje koji je najčudniji srpski običaj u doba božićnih praznika, profesorka etnologije odgovara:
„Jedna studentkinja mi je pričala pre nekoliko godina da u njihovom kraju ujutru kada se ustane na Božić, svi prvo moraju da se ogledaju u masti od kačamaka. Kaže da ih baka ne pusti iz kuće dok svako ne vidi svoje lice. To je ostalo od verovanja da na Božić morate da vidite svoj odraz kako biste sebe zaštitili za celu godinu“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com