Bitke Drugog svetskog rata često su se vodile na područjima toplih, tropskih mora koja su staništa zastrašujućih ajkula. Mnogi vojnici plašili su se će biti s njima ako im potope brod ili avion padne u more – i nađu se u nemilosti tih nemani.
Kako bi im pomogli da umire strahove, američka mornarica finansirala je naučno istraživanje s ciljem razvoja sredstva koje bi odbijalo ajkule od ljudi, svojevrsnog repelenta kao što postoji onaj za komarce, prenosi Express.hr. Naučnik Stjuart Springer, govoreći o ironiji toga, rekao je:
„U redu je ako se daje život za domovinu, ali ako vas pritom i pojedu, to i nije baš u redu“.
Prvi su na repelentu radili ljudi iz Biroa za strateške usluge (Office of Strategic Services, obaveštajna služba koja je bila preteča CIA-e). Najzabrinutiji oko napada ajkula nisu bili oni iz mornarice, već piloti, budući da su njihovi avioni često rušeni, a oni se spašavali skokom s padobranom, strahovali su da će biti živi mamac. Nakon godina istraživanja, naučnici nisu uspeli da pronađu hemijsku materiju koja bi odbila ajkule (uglavnom bi se svaka materija vrlo brzo razredila i nestala u okeanu) a na kraju su vojnicima dali roze tabletu koja je bila običan placebo, a njima su rekli da će otopljena odbiti predatore od napada.
https://youtu.be/wbzR2gZqUsc
Američki ratni brod USS Indianapolis dostavio je ključne delove potrebne za atomsku bombu u mornaričku bazu na pacifičkom ostrvu Tinian. Planirano je da će 6. avgusta to oružje napasti Hirošimu. Međutim, 28. jula Indianapolis je isplovio iz Guama bez pratnje, a trebalo je da se sretne sa vojnim brodom Idaho u zalivu Leyte, gde je zajedno trebalo da se pripreme za invaziju na Japan.
Sledeći dan je bio miran, a Indianapolis je kroz talase plovio brzinom od 17 čvorova kroz nepridvidivi Pacifik. Kako se približavala noć, mornari su igrali karte i čitali knjige, uživajući u retkim trenucima spokoja. Međutim, nedugo posle ponoći, Indianapolis je iznenada napala i potopila japanska podmornica, lansirajući torpedo i zapalivši brodski rezervoar od 13.000 litara goriva za avione. Zatim je još jedan torpedo pogodio samu sredinu broda, izazvavši tako lančanu reakciju eksplozija i brod je potonuo u samo 12 minuta. Od 1.196 ljudi na brodu, njih 900 njih je preživelo udare i dospelo u vodu, a potonuće broda bio je tek početak najgore noćne more ljudi na njemu. Njihova je muka svedočanstvo onog što se smatra nagorim napadom ajkula u istoriji.
Kako je sunce izašlo 30. jula, preživeli su ga dočekali plutajući u okeanu. Prsluci za spašavanje su bili retkost, a vojnici su tražili mrtve kolege kako bi ih skinuli s njihovih tela. Kako bi stvorili neki privid reda, preživeli su počeli da formiraju grupe, a neke su imale i više od 300 ljudi – u otvorenim vodama, čekajući spas. Vrlo brzo biće sasvim izloženi napadima nemilosrdnih morskih predatora, bez ikakve zaštite sa svoje strane.
Ajkule su privukli zvuci eksplozije, potonuće broda i tragovi krvi povređenih. Iako brojne vrste ajkula žive u otvorenim vodama, nijedna se ne smatra agresivnom poput belorepe ajkule (Carcharhinus longimanus), koja može da naraste do 3,5 metra. Glavno obeležje za raspoznavanje su joj velika zaobljena peraja, koje su na krajevima bele boje. Ova ajkula redovno se zadržava u blizini grebena i nastanjuje široko tropsko i subtropsko područje okeana. Često se može videti kako lagano pliva ispod same vodene površine. Ima istančana čula i vrlo je osetljiva na panične reakcije, bilo kakve turbulencije, kruženje rukama, lupanje nogama i prisutstvo ranjene ribe ili plena. Kod hranjenja, često dolaze u grupama i započinju masovne napade, ne zbog same hrane već svoje prirode oportunističkog predatora.
Onr su se sjatile oko nastradalih, koji su samo mogli da gledaju kako peraja kruže oko njih. Prve noći, ajkule su se fokomile na plutajuće mrtvace, ali panični pokreti preživelih i lupanje po vodi kojim su ih mislili da iteraju nemani privukli su ih još više. Kako su ajkule usmerile svoju pažnju prema živima, naročito onim ranjenima, mornari su pokušali da naprave tzv. karantin ljudi s otvorenim ranama, a čim bi neko umro, odgurnuli bi njegovo telo daleko u nadi da će zameniti telo za malo predaha od ralja ajkula. Brojni preživeli su bili paralisani od straha, pa nisu mogli ni da jedu niti da piju ostatke sakupljene s potonulog broda. Jedna je grupa napravila kobnu grešku – otvorili su konzervu mesa i ajkule su ih napale pre nego su su uspeli i da probaju hranu. Ostali su tada pobacali sve meso koje su imali.
Tokom noći su se čuli urlici, a prizor čoveka koji bi samo zaecao pre nego bi ga ajkula povukla ispod površine, scena je koju niko od preživelih nije mogao da zaboravi.
Ajkule su ih napadale i grizle danima, a nagoveštaja spašavanja nije bilo na pomolu. Mornarička obaveštajna služba presrela je poruku iz japanske podmornice koja je torpedirala Indianapolis, ali su je zanemarili, smatrajući to trikom koji bi privukao američke brodove za spašavanje u japansku zasedu. U međuvremenu su napušteni ljudi shvatili da imaju najbolju šansu preživljavanja u velikim grupama, idealno u samom centru. Oni na marginama, ili još gore sami – bili su najizloženiji napadima ajkula.
Kako su dani prolazili, veliki broj ljudi podlegao je gladi, vrućini i halucinacijama izazvanim ispijanjem morske vode. Ti koji su pili vodu doživljavali su napada ludila, pena im je izlazila na usta i mahnito su vikali na ajkule, jecali su, zapomagali i bili su napadnuti. Budući da su postajali velika pretnja drugima i mamacajkulama, često su ih sami vojnici davili kako bi im prekratili muke, spašavajući i sopstvene živote.
U 11 sati ujutro njihovog četvrtog dana u vodi, američki avion uočio je preživele i radiom pozvao pomoć. Kroz nekoliko sati stigao je drugi avion kojim je upravljao poručnik Adrijan Marks. Videvši uživo napade ajkula, oglušio se na jasno naređenje i sleteo u napadnute vode kako bi pomogao ranjenima. Nakon ponoći je pristigao brod USS Doyle koji je spasio zadnje preživele iz mora. Od cele posade Indianapolisa, 1.196 ljudi – preživelo je tek njih 317. Prema proračunima, od direktnih napada ajkula umrlo je barem njih 150, ali je teško je to utvrditi sa sigurnošću.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com