Mnogo je načina da se umre prirodnim putem, ali niko naravno ne zna kako to zaista i izgleda.
Ili možda i zna?
Američki hemičari napravili su neverovatno upečatljivu animaciju koja daje vrlo ubedljiv odgovor na pitanje:
„Kako se čovek zaista oseća u trenucima kada napušta ovaj svet?“.
Ukoliko je smrt nasilnim putem, pre nje prevladava STRAH.
Telo dobija informaciju da što pre treba da se skloni iz opasne zone. Ta informacija se putem centralnog nervnog sistema šalje u talamus, kapiju svesti i centra za prenos informacija koje šalju čulni organi.
Talamus šalje emocionalni nadražaj koji zbog stresa aktivira skok krvnog pritiska i pulsa.
Istovremeno, hipotalamus deluje na simpatički nervni sistem. Kada signali stresa iz korteksa i drugih delova limbičkog sistema stignu do njega, nervni impulsi izazivaju različite reakcije: širenje zenica, napetost mišića i aktiviranje srži nadbubrežne žlezde koja luči adrenalin.
U slučaju povrede, receptori za bol reaguju na dva načina: refleksni spojevi u kičmenoj moždini nagone vas na kretanje u svrhu bekstva.
Informacija putem anterolateralnog trakta stiže do talamusa, a odatle do kore velikog mozga. Tek kada stigne do kore velikog mozga postajemo svesni bola, koji emocionalno obrađujemo u limbičkom sistemu.
Neposredno pred smrt nalazimo se u stanju koje lekari nazivaju kliničkom smrću.
Reč je o procesu tokom kojeg se usporava disanje i srce prestaje da kuca.
Naučnici tvrde da su u eksperimentima sa životinjama, u roku od 30 sekundi posle prestanka rada srca primetili “veoma sinhronizovanu moždanu aktivnost” gama talasa, koja podseća na “veoma uzbuđeni mozak”.
Smanjenje snabdevanja mozga kiseonikom i šećerom u slučaju srčanog zastoja može stimulisati moždanu aktivnost, tvrde naučnici.
Posle svetla na kraju tunela definitivno je kraj.
Posle kliničke smrti po pravilu sledi biološka smrt, kada nepovratno prestaju sve organske i ćelijske funkcije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com