Kada sam kupio automobil, dobio sam knjigu sa uputstvima od nekih stotinu stranica i još garanciju na pet godina.
Kada mi se rodilo dete, nisam dobio ništa. Ni uputstvo, ni garanciju. Bilo bi lepo da mi je babica decembra ’94. u Gradskoj bolnici na Zvezdari uručila onaj zamotuljak i ljubazno izdeklamovala: „Ovo je beba, a ovo je vodič kroz roditeljstvo gde su na svega 222 strane opisane sve moguće situacije i uputstvo kako reagovati na svaku od njih. A ovo je garancija na 21 godinu kojom jemčimo da će vaš potomak biti dobar, miran i poslušan, uzoran đak i primeran u svakom pogledu. Hvala lepo, dođite nam opet i preporučite nas vašim prijateljima“.
Ali – ćorak. Dobio sam samo par uopštenih saveta od bliže i dalje rodbine koji su se kretali u dijapazonu od: „treba to odmah prišrafiti“ (pijani teča) do: „ne valja da se muško dete pusti da plače“ (brižna baka). Pa se ti sad snalazi kako znaš i umeš.
Period ranog detinjstva prošao je relativno lako i ja sam kao otac učinio sve što je bilo u mojoj moći da ga pripremim za život: naučio sam ga da vozi bicikl, da pliva, da igra fudbal i košarku, da navija za „Zvezdu“, ogadio mu bejzbol…
Ponosan na svoju vaspitno-prosvetiteljsku ulogu, uljuljkao sam se u razmišljanju da sam postavio zdrave temelje i kako mi sada predstoji onaj blaženi period od nekoliko godina dok ne nastupi adolescencija. Mislio sam da imam dovoljno vremena da se pripremim za taj turbulentni period.
Međutim, dok si rekao keks, počelo je nešto čudno da se dešava. Onaj mališan koji je do juče tražio utočište u mom krilu, odjednom u to isto krilo više ne može da stane, a i golim okom sam mogao da vidim kako nadire talas testosterona. Znači, počelo je. Zalud stručne knjige koje me uveravaju da se sa svakom generacijom ta granica pomera po malo nadole. Zalud utešne reči da je to tek početak i da ono glavno tek dolazi. Ne, nikako ne mogu da se pomirim sa tim da sam sada roditelj jednog adolescenta. Suviše je rano. Mislim za mene. Pa, ljudi moji, ja još uvek nisam izašao ni iz mog puberteta.
Kroz glavu mi prolaze slike onoga što me čeka: Zatvaranje u sobu, maratonski telefonski razgovori, glasna muzika, žurke (brrr), prvo brijanje, zaljubljivanje, patnja, euforija, depresija, prvi izlasci (ako se dobro sećam, tako se dolazi u kontakt sa cigaretama, alkoholom i drogama), „daj mi ključeve od kola“, nervozno šetanje po sobi dok se ne vrati kući, „mene niko ne razume“, „doći će mi jedna drugarica da učimo, ne vraćajte se pre ponoći“… Nekako mi se čini da će sve ono što sam u periodu odrastanja servirao svojim roditeljima sada da mi se vrati i to sa kamatom.
Zato sam i napravio plan reagovanja na predvidive situacije, kako ne bih sve ovo dočekao potpuno nespreman i,što je još važnije, kako bih bio naj cool tata na celom svetu, a ne neka konzerva koja ne razume porive mladosti. Znači da krenemo sa razradom zamišljenih mogućnosti. I to onih najvažnijih- ljubavnih:
Situacija prva: Moj mališan dolazi s osmehom od uva do uva, sa pobedonosnim izrazom na licu kao da je upravo dobio na životnoj lutriji. Za ruku posednički drži devojčicu koja pomalo stidljivo gleda u pod. „Tata, da te upoznam, ovo je Baramadhusiku, moja devojka. Upravo je došla u našu školu iz Pakistana“. Lepo mogu da čujem kako mu hormoni zveče u glavi i vidim kako mu iz očiju izbija ponos mužjaka koji je uspešno okončao potragu za ženkom. Dođe mi da vrisnem: „Ne, sine, grešiš, ne zaleći se, poslušaj svog starog oca. Ne dozvoli da mi unučići budu kao da su izašli iz Kusturičinog filma“.
Talas panike raste u meni, ali se uspešno savlađujem i manirom velikog šmekera upućujem najljubazniji osmeh potencijalnoj snajki sa rečima koje su umočene u med: „Drago mi je da smo se upoznali Baramada…(whatever). Nadam se da ću imati prilike da vidim i tvoje roditelje. Mogli bi da navrate jednom kada spremim svinjske nogice u saftu, sa karijem, naravno“. Diskretno se povlačim gušeći nemir u sebi.
Situacija druga: Isti blentavi izraz na licu, isti pobednički osmeh, samo što mu se ovoga puta oklembešena o rame klati devojčica koja je bar dva puta teža od njega. Pirsing i tetovaže još više ističu njen urođeni šarm. Gleda me radoznalo, pravo u oči očekujući da pokažem znake divljenja. „Tata, ovo je Peggy, moja devojka“.
„Znam, sine, znam. Dala ti je da joj zavučeš ruku ispod majice (koja vapi da se opere) i ti sada pošto si osetio miris žene, misliš da je ona jedna i neponovljiva i čestitaš sebi zbog toga što si baš ti imao tu sreću. Ali, ne, ne zaleći se sine. Poslušaj svog starog oca. Vidim na prvi pogled da joj je ćale zbrisao natrag na New Foundland čim se rodila, da je keva odgajala nju i još dvoje-troje iz dva-tri propala braka, da je u kući uvek bilo više piva nego hleba, da će zatrudneti u sedamnaestoj i da će hraniti bebu pomfritom iz Meka. Nemoj da ti budeš taj mamlaz koji će da završi sa njom u nekoj prikolici“.
Sve je to htelo da izađe iz mene u jednom dahu, ali sam se, normalno, uzdržao i nastavio da kuliram: “ Peggy, pleassure is all mine. Please, make yourself comfortable“. Odlazim, naizgled sasvim miran, u svoju sobu i padam u duboku i strasnu molitvu. Bože, podaj mu pameti.
Situacija treća: Otvaram vrata i nalazim se oči u oči sa crnom mambom. Sa savršeno skladnim divljim panterom pored kojeg stoji moj sin-ukrotitelj jedva se nekako uzdržavajući da ne pukne od ponosa. „Tata, ovo je Jadd…“ Izgovara uobičajene reči, a ja vidim kako mu pogled govori: „Šta je matori, zanemeo si. Ti ovako nešto nisi mogao ni da sanjaš“. „Tačno, nisam ali mi je drago što ti možeš. Ne zameram ti i znam da je ovoj guzi koja je isklesana u granitu teško odoleti. Ali, sine, ne zaleći se, poslušaj svog starog oca. Strast je kratkog daha. Ubrzo će proći a ti ćeš se jednog dana pitati šta šestoro njene mlađe braće radi u vašoj kući i zašto se smenjuju u straži na prozoru neobično uznemireni kada vide policijski auto.
Nemoj da se pitaš kako se tvoja mala Naomi Kempbel preko noći pretvorila u grdosiju od preko sto kila za kojom se vuče čopor dečurlije od kojih baš nijedno nema te tvoje plave oči“. Razmenili smo misli bez ijedne reči, mada nisam baš siguran da je on moje u potpunosti razumeo. Podižem sam palac u vis u znak odobravanja i ostavljam ih same, sa nekim čudnim nemirom u duši, koji se mešao sa ne malim ponosom. Jedva čekam da ispričam ortacima šta je onaj moj mali priveo.
Situacija četvrta: Izgleda da su, konačno, moje molitve pale na plodno tle. Dolazim kući i zatičem junošu pocrvenelih ušiju kako deklamuje lekciju iz istorije dok ga anđeo u ženskom obliku preslišava sa ozbiljnim izrazom na licu. „Tata, ovo je Milica…“
„Milica, Milica“, vrištim ja u sebi. „Yes, Yes, Yes. Znao sam da ima boga. Čuo je vapaj moje napaćene duše i pokazao mu pravi put. Milica. Sa njom će da se nastavi moja loza, ona će starog da me pogleda. Radost i sreća moja.“
I dok u meni trešti vatromet, glumim uzdržanog i pristojnog oca svetskih manira. „Nadam se, Milice, da ćeš ostati na ručku sa nama“. “ Ne mogu“, procvrkuta ona “ čeka me otac da idemo na demonstracije ispred američkog konzulata. Protestvujemo zato što su njihovi plaćenici u Haškom tribunalu osudili Vojislava Šešelja, najvećeg srpskog patriotu, a posle idemo na guslarsko veče“.
Gledam i ne mogu da verujem svojim ušima. Sudbina me opet izigrala najsurovije. Ostajem tako ukočen, a Milica, sreća moja, ode da brani vojvodu.
Situacija peta (zbog koje se ponekad budim sa vriskom okupan u znoju): Tata, ovo je Glenn, moj dečko…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com