Šta nas to tera na kupovinu bez kraja…? Kako da obuzdate nagon za trošenjem novca i šopingom?
Marlis M. (57) u danima bogato ukrašenih izloga se jedva usuđuje da izađe u svoj grad Kajzerslautern. “To mi je već opasno, lako bih mogla da se vratim svojoj staroj navici”, priznaje ona. “Zato napišem na papir tačno stvari koje su mi potrebne, a najbolje i za svaki slučaj idem u kupovinu sa suprugom ili prijateljicom.”
Takva potrošačka zavisnost dobro je poznata i psiholozima još više i službenicima banaka, ali zapravo ne postoji kao zasebni psihološki poremećaj. I tu makar posledice mogu biti kobne: tako je i Marlis M. godinama kupovala sve što je “jednostavno morala” da kupi i nakupila dugove od desetak hiljada evra – a ima i gorih slučajeva. Ipak, već i taj iznos je njoj bio dovoljan da doživi slom – i ekonomski i fizički.
Konačno se odlučila na terapiju. “To mi je mnogo pomoglo. Sad mogu da se kontrolišem”, uverena je.
Socijalni radnik Kristof Ejng kaže da nema mnogo primerenih oblika pomoći u slučaju takve potrošačke zavisnosti. Slično kao i kod drugih zavisnosti često traje previše dugo da osoba koja od toga pati uopšte zatraži stručnu pomoć. U većini slučajeva su negde oko četrdesetak godina stari, a makar je u terapiji više žena, ali od toga lako mogu biti pogođeni i muškarci.
Marlis M. objašnjava da je u kupovinu kretala obično kad se osećala loše ili kad je imala nekih problema. Nemci za to imaju i izraz “Stresskauf”, što znači da ona jedva i da je znala šta kupuje. Ona se obično zaustavljala tek u kupovini prehrambrenih proizvoda, ali zaista bez mere: “Ako je na primer jogurt bio na posebnoj ponudi, kupila bih čitav karton”, kaže. Nebrojeno puta se pokazalo: pojeli bi možda dva, tri jogurta, ostalo bi se bacilo. Ali sad shvata da je time težila da stekne i priznanje i naklonost ljudi oko sebe: ponekad bi jednostavno poklonila nešto od onoga što je kupila komšijama ili poznanicima.
Kao i kod drugih zavisnosti, pokušavala je da krije svoje ponašanje: ormari u njenom stanu su bili puni stvari koje je kupila i koje nikad nije koristila, ali se bojala da uopšte pokaže svoju kupovinu. Još joj je lakše bilo da kupuje preko kataloga ili interneta: mnoge onlajn prodavnice i same nude vezu sa nekom kreditnom institucijom koja će pozajmiti novac bez mnogo provera. “Dok sam kupovala bila sam mnogo srećna. Nakon toga mi je bilo loše”, rekla je.
Ipak, još uvek joj teško pada to što svoje ponašanje mora da naziva “zavišnošću”. “To je psihički poremećaj”, objašnjava. Njena majka je imala neprirodan nagon da kupuje stvari i to verovatno nasledila od nje. Marlis M. objašnjenje vidi i u njenom “detinjstvu bez ljubavi”, opisuje. Odrasla je kod dede i bake i misli da je možda tom nagonu da “ništa ne sme da joj nedostaje” sakrivana ljubav za sopstvenu porodicu.
Na poslu nisu ništa znali o njenom ponašanju, a i u porodici je to bila tabu tema, iako je dva puta imala finansijski brodolom. Kad se pre pet godina dogodio i treći slom, a povrh toga je došao i problem s alkoholom i dubokim depresijama, došlo je do velikog loma u porodici. Povod je bila pogrešna adresa jednog elektronskog pisma još jednog kreditnog zavoda pa je tako to stiglo i do njenog muža. Jer Marlis M. je tražila još jedan kredit…
“Čovek se zaplete i više ne može”, rekla je. Optužuje i banke jer njih ne zanima da li je možda reč o patološkom ponašanju te mušterije. Tačnije, ne žele da znaju dok se ipak nekako plaćaju dugovi i kamate.
Odlučujuća je bila pomoć njene najstarije ćerke: “Mama, tebi treba pomoć”, rekla joj je i sama joj je našla mesto za terapiju. Preuzela je i kućnu blagajnu, deli novac i pomaže joj da napiše šta joje je stvarno potrebno za kuću.
U terapiji su joj pokazali “sistem semafora”, što znači da su mnoge stvari, pogotovo one skupe “crveno”, što znači da ne dolaze u obzir. Druga kategorija je “žuto” i to su stvari koje će sebi možda kupiti jednog dana. Ali “zeleno” su samo stvari koje stoje na spisku za kupovinu.
Džerard Rab je ekonomski psiholog i već tri decenije istražuje ovu zavisnost. Njegovo mišljenje je da je to jedino moguće obuzdati prevencijom: “Već u dečijem vrtiću bi trebalo podučavati mališane o vrednosti novca i kako se ponaša u kupovini”. Po njegovim saznanjima proteklih godina je došlo do drastičnog povećanja takvih slučajeva zavisnosti.
Potrebna joj je čvrsta volja kako se ne bi vratila starim navikama, kaže Marlis M, a sada želi da pomogne i drugima. “Oni koji su pogođeni potrošačkom zavisnošću bi trebalo da potraže stručnu pomoć i uz pomoć porodice stvore plan za uređenu svakodnevnicu”, savetuje. Ono što je i danas muči je takođe tipično za sve zvisnosti. Ona je svojim ponašanjem izigrala poverenje njenih najbližih. A to je teško opet povratiti.
Napade ima i dalje, pogotovo u ovo vreme poklanjanja, pa bi najradije kupila baš sve i svašta. Jer mnogi od nas veruju da što je veća ljubav, to je skuplji poklon. Tu svoju čežnju sad obuzdava i urednim spiskom poklona za sve koje želi da daruje. Bilo je mnogo precrtavanja i promena, ali se spiska mora držati.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com