Većina parova u nekom trenutku poželi dete – a onda može da postane veliki problem ako se ispostavi da do začeća nikako ne dolazi. Problem može postati toliko veliki da se nekad ni veza ne održi, ne samo zbog toga što nema deteta već je i sam stres razdvojio dve osobe koje su se nekad toliko volele da su želele da imaju zajedničku bebu.
Obično to ide ovako. Neko vreme budu zajedno, i reše da žele dete. I pokušavaju, i pokušavaju… A do začeća nikako ne dolazi. Tu već nastaje prilično povećan stres. Krenu i raznorazni pregledi i različiti metodi lečenja od steriliteta. Pokušava se s ovim i onim, partneri se svaki put ponadaju, ali do začeća nikako da dođe. Nekada tu bude i međusobnog optuživanja, nekad ne bude, ali postaje sve manje prijatno. I sve se fokusira na to da se nekako začne dete. Spontanost praktično nestane iz seksualnog života, jer cilj postaje začeti bebu, pa se svi planovi vrte oko ovulacije.
Da bi se povećala verovatnoća začeća, partnerka ne sme da radi ovo ili ono, što bi mogle da budu stvari u kojima su ranije oboje uživali (recimo, neke napornije fizičke aktivnosti). Postoje i finansijski troškovi lečenja od steriliteta, pa dođe do toga da sav novac ide samo na to, ništa na nešto što bi oboma pružilo zadovoljstvo ali nije neophodno za život. Svaki aspekt zajedničkog života postane fokusiran samo i jedino na začeće, sve ostalo se podredi tome i, ako to potraje (a nekada i te kako potraje), pre ili kasnije dođe do pucanja.
Svađe i međusobna prebacivanja postanu svakodnevica. Partneri se otuđuju, jer su prilikom pokušaja da do začeća dođe bili toliko usmereni na to da su u međuvremenu zaboravili na sve ostale načine da se zbliže. Imaju oni tu zajedničku želju da dobiju dete, ali je postepeno nestajalo razmene nežnosti, zajedničkih uživanja, zajedničke opuštenosti, sve je postalo jedan monoton zadatak. Ona je očajna što nikako da ostane u drugom stanju, oseća se krivom, njemu to postaje sve napornije i oseća se kao da joj je on sam sve manje bitan, kao da joj on sam nije dovoljan, da nikako ne bi mogao da je usreći, oseća se nevoljeno. Oboje se osećaju jako loše. Nekada jedno od njih dvoje čak i prođe želja za detetom. A nekada se čak i međusobna ljubav ugasi. Ili se osećaju toliko otupelo od stresa da više i ne znaju šta osećaju jedno prema drugom, ni šta žele, osim da se košmar već jednom okonča.
Šta učiniti? Pokušati da ne zaboravite da ste u toj vezi ipak najvažniji vas dvoje i redovno odvajati vreme za međusobno zbližavanje i zajedničko uživanje. Dete može da bude kruna ljubavi – mnogima to i jeste – ali da bi to bilo, ljubav mora da opstane, ne da nestane dok želja za bebom polako prerasta u opsesiju. Borba protiv steriliteta nikad nije laka, pa je dobro toga biti svestan od samog starta i ne zaboravljati da jedno drugom konstantno pružate svu moguću ljubav, pažnju i podršku, uprkos svem stresu – tada će i dete, jednom kad dođe, biti rođeno u porodici punoj ljubavi i sreće, i za mamu i tatu imati ne iscrpljene i ogorčene, već vesele roditelje koji mu se raduju, a raduju se i svakom trenutku koji provedu jedno s drugim.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com