Biti majka ili otac znači balansiranje između brige i nastojanja da se dete zaštiti od bola i neprijatnosti i dopuštanja da odraste i uči iz svojih grešaka. Težak deo – i za decu i za roditelje – jeste to što ovo skoro uvek podrazumeva izvesnu nelagodu, razočaranje i bol.
Gledati dete kako se oko nečega muči, a uzdržati se da ne priteknete u pomoć i popravite stvari umesto njega, jedan je od najtežih izazova sa kojima se roditelji suočavaju, iako su svesni da to nije u interesu deteta. Roditeljstvo samo po sebi nosi velike izazove, ali se izdvaja pet za koje se može reći da su najteži.
1. Kako biti roditelj detetu koje imate, a ne detetu koje biste želeli da imate
Često pokušavamo da odgajamo svoju decu na osnovu onoga što mislimo da bi trebalo da budu umesto onoga što jesu. Teško je i iscrpljujuće gajiti hiperaktivno dete ili prkosnog i neprijateljski raspoloženog tinejdžera koji ne poštuje nikakav autoritet. Ili jednostavno imati dete koje se potpuno razlikuje od vas. Pokušaj da se pomire sa tom činjenicom za roditelje je stalna i iscrpljujuća bitka.
Teško im je da prihvate kada shvate da im dete nije onakvo kakvo su mislili da će biti i kada shvate da će morati da odustanu od određenih snova koje su imali u pogledu budućnosti svoga deteta, kada uvide da neće krenuti putem kojim su priželjkivali da krene.
Istinsko prihvatanje jedna je od najmoćnijih stvari koje roditelj može dati svom detetu. Što je još važnije, kada roditelji prihvate svoje dete takvo kakvo jeste, ono može postati bolje, prenosi RTS.rs
2. Kako dopustiti detetu da se suoči sa posledicama svojih postupaka
Generalno, nije dobra ideja kada pokušavate da zaštitite dete da ne iskusi posledice svojih postupaka. Kako da dete uči iz svojih loših izbora, ako roditelji otklone prirodne posledice tih izbora?
Ljudi uče iz pokušaja i pogrešaka, i to je često najbolji način učenja. Posao roditelja je da pomognu svojoj deci u teškim trenucima, ali nije njihov posao da nose sav teret umesto njih. To znači da je nužno dopustiti da dete oseti bol i razočaranje.
Roditelji mogu pomoći detetu tako što će razgovarati o problemu i dati mu do znanja da su tu za njega jer ga vole, to jest da mu pruže jednu od najvažnijih stvari koje roditelj može dati.
3. Kako se suočiti sa osudom, sramotom i krivicom
Ako imaju dete koje se nepristojno ponaša i pravi razne ekscese – ima ispade besa, viče, ne sluša ili dosađuje i psuje – verovatno su se suočili sa „onim” pogledom, što od prijatelja, što od stranaca. Pogledom koji ih pita: „Šta nije u redu s vama? Zašto ne preduzmete nešto u vezi sa ponašanjem svog deteta?!”
Taj pogled čini da se osećaju kao užasni roditelji, čak i ako znaju da čine sve što umeju kako bi što bolje odgajali svoje dete. Ali istina je da će o tome sud dati drugi – takva je ljudska priroda.
U ovakvim situacijama prirodno je da roditelji brinu da li će ih dete razočarati ili osramotiti. Takođe je prirodno da brinu o tome kako će drugi reagovati na loše ponašanje njihovog deteta i okriviti ih.
4. Podneti kada vam dete kaže „Mrzim te!“
Jedna od najtežih stvari sa kojima se roditelji suočavaju je kada su deca bezobrazna, nepristojna i ne poštuju ih. Danas vaš desetogodišnjak voli da se druži sa vama, a već sledećeg viče „mrzim te“ i odbija da bilo kuda ode sa vama.
„Mrzim te“ ima moć da svakog roditelja dovede do suza ili besa. To ih tera da se preispituju gde su pogrešili. Deca znaju da ovo parališe roditelje tokom svađe, zbog čega i koriste tu taktiku kako bi dobili ono što žele.
U tim situacijama, ma koliko da je teško, roditelji moraju pokušati da ne personalizuju ponašanje deteta, čak ni kada im kaže da ih mrzi. Jer kada to dožive kao uvredu, veoma je teško da ostanu objektivni i reaguju na pravi način.
5. Pustiti ih da odrastu
Koliko god je bolno prihvatiti tu činjenicu, deca jesu rođena da u nekom trenutku odu od roditelja. Naravno da je bolno i zbunjujuće za roditelje kada shvate da je njihov posao da brinu o deci dok se ona polako odvajaju od njih i postaju nezavisna.
Što su deca starija, roditelji moraju polako da se povlače i pokušaju da budu treneri i učitelji i puste ih da počnu da igraju životnu igru. Roditelji vole i svoju odraslu decu, ali moraju da im daju prostor za učenje, prostor za pokušaje i greške.
Deca im verovatno neće zahvaliti što su ih pustili da se sama bore i trpe posledice, ali će kada odrastu priznati da su im pouke, saveti ili ograničenja pomogli u životu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com