„Reforma školstva polako daje rezultat, đaci nemaju mišljenje, otupeli su, znanje nije potrebno a i zašto bi bilo kada se diplome kupuju, škola je postala, kako kaže nastavnica, zezalište.“ (Renegade-Ns)
Ljubinka Nedić, nastavnica engleskog u jednoj srednjoj školi u Srbiji, privukla je ogromnu pažnju javnosti kada je nedavno na ličnom blogu objavila tekst pod naslovom „Deca koju su pojeli skakavci“.
Ispovest je napisala podstaknuta velikom promenom koju je primetila kod svojih đaka.
„Teško mi je da započnem ovaj tekst, jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina“, počinje svoju ispovest iz učionica Ljubinka Nedić.
Ona se, kako piše, već godinama bori sa činjenicom da „iz generacije u generaciju kod đaka raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost“.
„Pomislim – promenilo se društvo… onda se setim da je priroda ipak jača od društva… Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet… kada, ako ne kada ima 15, 17 godina?“, pita se Nedićeva.
Unapred se izvinjava roditeljima, svesna da je reč o ljudima koji su se u tinejdžerskom dobu borili sa nemaštinom, ratom, demonstracijama i opštim padom svih vrednosti.
„Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko 1.000, i ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. Pre neki dan sam (đake) pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove“, napisala je nastavnica.
Uzrok ovoj otupelosti kod đaka tražila je u školstvu, koje je proteklih godina pretrpelo vrtoglave promene.
„Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti… Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.“
Uzroke nalazi i u sistemu koji od dece traži i manje nego što mogu da postignu.
„Ako dete ima iz bilo kog razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi plan po njegovoj meri, skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je… Ušareni mu učionicu, pevaj pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina… Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega – do tebe je.“
Najgore je kad ih pitaš za mišljenje
Nastavnica Nedić navodi da se „osećala jadno“ kada je morala da uprosti ono isto gradivo koje su neki raniji učenici „savladavali kao od šale“.
„Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao… Najgore je kada ih pitaš za mišljenje. Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu.“ (blic.rs)
Napišite i vi šta mislite o ovoj temi na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com