Davne 1973. godine Miša Janketić, koji je preminuo danas u svojoj 80. godini u Beogradu, ispričao je u jednom intervjuu kako je molio da ne ubiju njegovu majku tokom Drugog svetskog rata.
– Nije se više vratila moja majka Milica. Zaludo smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku, ispričao je davno naš poznati glumac Miša Janketić.
– Sećam se dobro tog dana četrdesettreće godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj strani, u Pljevlju ulazila je kolona Nemaca. I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šlemove. I mašinke. I čizme. Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona.
– Majku su bili uhvatili četnici. I u Kolašinu je osudili na dvadeset i jednu godinu robije. Milenu (sestru) i mene čuvala je strina. Jednog dana nas je uhvatila za ruke i odvela u Kolašin, pravo pred čuvenog Pavla Đurišića i rekla: „Evo ti, vojvodo, ovo dvoje dece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!“ – ispričao je tada glumac.
– Posle su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlje. Radila je na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane. Da i dalje radi na pošti. Iako za Nemce… jer će naši opet doći. Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika.
– Moja majka Milica radila je i dalje na pošti. Sada za četnike. Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju. Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu. Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče: „Cile, mene će da ubiju“. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Nedaj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini – ispričao je tada glumac.
– Zaludo smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku. Dugo posle tog događaja, ovde u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak. Trebalo je sutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja. Ja sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj. „Ne ti, nego otac da potpiše“, podviknula mi je razredna. „Ja nemam oca“, rekao sam. „Pa, nek ti potpiše majka“, rekla je nešto mirnije. „Ja nemam ni majku“, odgovorio sam.
– A ja je nisam ni za šta ni krivio. Tada je i saznala čije sam ja dete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke.
„Ti znaš ko ti je ubio majku?“, upitala me u jednom trenutku.
„Znam“, odgovorio sam.
„Ti znaš da su živi njegovi sinovi?!“
„Da.“
„Znaš da žive ovde u Beogradu?“
I to sam znao. „Oni stanuju u mojoj ulici, u… “
„Ne!“ vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta. „Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gde stanuju!“
(Blic, Yugopapir)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com