Pre tačno 70 godina prvi čamac sa zatvorenicima stigao je u Titov tajni zatvor na Golom otoku.
Iako je prošlo sedam decenija od te daleke 1949. godine, stravična svedočenja o mučenju, ispiranju mozga ili, kako su to komunisti govorili, „prevaspitavanju“ na Golom otoku i dalje žive.
Prve zatvorenike – koji nisu bili do kraja odani Titu i partiji ili koji su voleli Staljina, ili koji su ispričali neki vic, otpevali zabranjenu pesmu ili ih je samo neki komšija koji ih je mrzeo prijavio – dočekao je narodni heroj SRFJ Jovo Kapičić.
Josip Broz Tito nije slučajno izabrao Goli otok, jer je na njega Austro-Ugarska u Prvom svetskom ratu slala zarobljenike s Istočnog fronta, a poznato je da je maršal SFRJ bio kaplar u austrougarskoj vojsci, dakle, imao je od koga da izuči zanat.
– Imao sam samo 17 godina kada su me kao gimnazijalca u Kotoru s još nekoliko drugara uhapsili zbog grafita „Dole Tito, živeo Staljin“ i odredili mi kaznu od tri godine na Golom otoku. A tamo je bilo svega – prebijanja, ponižavanja, ubistava, samoubistava… Još se sećam svakog detalja – priča Boško Vulović (85), koji je od države uspio naplatiti odštetu za užase koje je preživio u zloglasnom logoru na Golom otoku, a prenosi Espresso.
– Prebijali su nas, rekli nam da će nas baciti preko balkona ako ne priznamo i reći da smo hteli da pobegnemo, pokazali su nam pištolj… Rekli su nam: „Priznajte i časna reč, nećemo vas dirati. U suprotnom, možemo vas pobiti i niko neće znati za vas.“ Mislio sam – sudiće nam, pa ću onda isterati pravdu. Međutim, oni su nam u kotorskom zatvoru s nekog spiska samo pročitali kazne. Nikakvog procesa nije bilo – priča on.
Kako svedoči, na Golom otoku bilo je u to vreme (1950.) 15 paviljona, a u svakom je bilo između 200 i 250 zatvorenika.
Idejni tvorac, u čije se ime sve radilo na ovom surovom ostrvu, Josip Broz Tito, nikada nije posetio Goli otok, a, kako tvrde istoričari, osim njega za sva zverstva koja su se u ovom zatvoru radila znali su i Edvard Kardelj, Aleksandar Leka Ranković i Milovan Đilas.
U zvaničnu posetu Golom otoku za sve vreme postojanja otišla su samo dva visoka funkcionera iz SFRJ, a to su Titov kum Leka Ranković, kao i Dobrica Ćosić.
Prema zvaničnim podacima, na Golom otoku bila je zatvorena 16.101 osoba, od toga njih 413 je izgubilo život, a strahuje se da je ovaj broj još i veći. Spekuliše se da je od 3.000 do 15.000 ljudi tu skončalo pod batinama, od iznemoglosti, difterije ili se prosto ubilo skokom u ambis. Procentualno, 44 posto zatočenih bili su Srbi, 21,5 posto Crnogorci, 16 posto Hrvati, a pet posto Makedonci. Bilo je nešto malo i Slovenaca i Albanaca.
U samom centru Golog otoka postavljen je zatvor u zatvoru, nekada okružen zidom visine tri metra, skroz izolovan, koji su čuvali stražari i gde drugi robijaši nisu imali pristup. Ovde, u ovoj rupi, koja je prvobitno nazvana Logor 101, a neki robijaši su ga ironično zvali i Manastir, „prevaspitavani“ su visoki funkcioneri jugoslovenske republike ili Komunističke partije, uhapšeni zato što su se usudili da kritikuju Maršala i njegove ljude.
To je bio pakao u paklu, logor u logoru, krv u krvi, metak u metku, suza u suzi.
Logor 101 / Petrova rupa dobiva naziv po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore koji je prvi sišao u nju, a samo nekoliko godina po izlasku preminuo je od posledica s Golog otoka.
Zatvor je bio okružen zidom visine tri metra, s dve kule osmatračnice, a sama jama koja se otvarala u zemljištu i kamenu bila je dubine osam i širine 25 metara. U njoj je podignuta jedna baraka do koje se stizalo merdevinama, kasnije su kažnjenici golim rukama, kamenom o kamen, isklesali sebi stepenište. Noću je ona bila osvetljena reflektorima i čuvana mitraljezima.
Svi kažnjenici koji su završili u ovoj Petrovoj rupi bili su na visokom položaju, neki od njih su bili ministri federalnih republika, generali, direktori fabrika, ambasadori, rukovodioci KPJ, komandanti partizanskih jedinica ili Internacionalnih brigada u Španiji.
Tada je važila krilatica: „Onaj koji na većoj funkciji izneveri Maršala, mora više i da ispašta!“
Prema nekim podacima (nema zvaničnog traga), kroz ovu rupu prošlo je 136 osoba, a u njoj je zabiežen najveći broj smrtnosti, a uzroci su bili: iznemoglost, bolest, mučenje i samoubistvo.
Prema podacima, u ovom logoru ljudi su bili zverski mučeni, izgladnjivani, a robijaši bi bili toliko neprepoznatljivi da su im kosti izgledale tako kao da će svake sekunde probiti kožu. Ostaće upisano i to da je kažnjenik Danilo Drezgić naoštrio metalnu kašiku i sebi prerezao grlo, ali je bio toliko slab da nije mogao da se ubije, već je umro tako što je iskrvario na suncu!
Zatvorenici su deljeni u mnoge grupe i nosili su svoja „pogrdna imena“, tako su postojali „podbadači“, to su bili zatvorenici koji su uvek govorili istinu, kao što je ta da Goli otok nije bio radni, nego zarobljenički logor ili su javno govorili da je hrana loša i pokušavali da izazovu nemire.
Oni bi najgore prolazili. Zatim su postojali „repati“, to su oni kažnjenici koji su uporno odbijali da prijave rodbinu i prijatelje na slobodi. Oni koji su, dakle, ostavili izvan zatvora rep opasnih veza. Tu su bili i „dvolični“ robijaši koji su se preobrazili samo na rečima, ostavši informbirovci u duši. Oni su bili silom primoravani da proganjaju ostale zatvorenike da bi dokazali da je njihovo prevaspitanje zaista bilo pravo. Bilo je i „dvomotoraca“ to su oni koji su se drugi put vratili ovde jer „nisu naučili lekciju“.
Zatvorenici su na najmonstruozniji način mučeni, dobijali su sledovanje – dnevno kantu vode i parče hleba! Često su na najgori mogući način mučeni, tako što bi sami sebi iskopali rupu, a zatim su zatvorenici morali da vrše nuždu po njima u toj rupi.
Na Golom otoku bio je muški, a na Svetom Grguru ženski logor. Većina zgrada na otoku smestila su se između uvale Mala Tetina i uvale Melna.
Poslednji politički zatvorenik otpušten je 1956. godine, to je ujedno i bio kraj savezne uprave nad ostrvom, on je otad bio u nadležnosti Hrvatske. Kasnije je ostrvo postalo zatvor, a kao takav ukinut je 1988. godine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com