Inženjer Oleksij Breus koji je u nuklearnu elektranu stigao jutro nakon eksplozije, kaže da su neki događaji opisani realistično, a neki – ne.
Svega nekoliko sati posle najgore nuklearne nesreće na svetu, inženjer Oleksij Breus ušao je u kontrolnu sobu reaktora broj četiri u nuklearnoj elektrani Černobilj u Ukrajini.
Član osoblja elektrane od 1982. godine, on je postao svedok neposrednih posledica katastrofe koja se desila u nuklearnoj elektrani 26. aprila 1986. godine.
Priča o katastrofalnoj eksploziji reaktora, ispričana u mini-seriji u koprodukciji HBO-a i Skaja, dobila je najvišu ocenu svih vremena za neku televizijsku seriju na stranici IMDB. Rusi i Ukrajinci gledali su je preko interneta, a dobila je i dobre ocene na ruskom sajtu Kinopoisk.
Breus je radio sa mnogim pojedincima prikazanim u seriji i dao sud o njoj.
Upozorenje: Ovaj članak sadrži detalje zapleta mini-serije.
Koliko je istine, a koliko fikcije?
„Bio sam iznenađen što su nas uopšte doveli tamo“, priča Breus o dolasku na posao jutro posle eksplozije.
„Reaktor je delovao toliko oštećeno da je izgledalo kao da tu nema šta da se radi.“
Neki od događaja kojima je prisustvovao toga jutra opisani su realistično u seriji, kaže on, ali neke druge opisuje kao fikciju.
„Černobiljska katastrofa je opisana moćno, kao globalna katastrofa u kojoj je stradao veliki broj ljudi. Takođe, emocije i raspoloženje iz tog vremena prikazani su prilično precizno, i među osobljem i među vlastima.“
„Međutim, tehnološki aspekti sadrže neka odstupanja, koja ne moraju da budu laž, već puka fikcija“, dodaje on.
Šta je sa glavnim likovima?
U središtu priče nalaze se tri ključne ličnosti: direktor elektrane Viktor Brjukanov, glavni inženjer Nikolaj Fomin i zamenik glavnog inženjera Anatolij Djatlov. A Oleksij Breus njihov opis doživljava „ne kao fikciju, već kao otvorenu laž“.
„Njihove ličnosti su izvitoperene i pogrešno predstavljene, kao da su zlikovci. Oni uopšte nisu bili takvi.“
„Anatolij Djatlov je postao glavni anti-heroj serije zato što su ga ispočetka tako doživljavali radnici nuklearne elektrane, njegovi potčinjeni i uprava. Kasnije se ta percepcija promenila.“
Sva trojica osuđena su na 10 godina u radnom logoru zbog uloge koju su imali u nesreći, a tvorac serije Kreg Mejzin i dalje insistira na tome da je Djatlov posebno bio „pravi siledžija“, koji je kasnije davao nekredibilne izjave.
„Operateri su ga se plašili“, slaže se Breus. „Kad je bio prisutan u bloku, svi su bili napeti. Ali koliko god da je bio strog, bio je vrhunski profesionalac.“
Da li su posledice radijacije prikazane verno?
Breus kaže da su tvorci serije dobro prikazali dejstvo radijacije na ljudsko telo.
Nekoliko sati posle eksplozije, pričao je sa Oleksandrom Akimovim, vođom smene u reaktoru broj četiri, i operaterom Leonidom Toptunovim, koji imaju istaknute uloge u seriji.
„Najblaže rečeno, nisu izgledali dobro“, kaže on. „Bilo je očigledno da se osećaju loše. Bili su veoma bledi. Toptunov je bukvalno pobeleo.“
U roku od dve nedelje, i Akimov i Toptunov su umrli u moskovskoj bolnici od akutnog radijacijskog sindroma (ARS).
„Video sam i druge kolege koje su radile te noći. Njihova koža bila je jarkocrvena. Kasnije su umrli u bolnici u Moskvi.“
„Izloženost radioaktivnom zračenju, crvena koža, radijacijske opekotine i opekotine od pare bili su ono o čemu su mnogi pričali, ali nikad još nije prikazano ovako. Kad sam završio smenu, moja koža bila je smeđa, kao da sam pocrneo od sunca po čitavom telu. Delovi mog tela koji nisu bili prekriveni odećom – kao što su ruke, lice i vrat – bili su crveni“.
U nedeljama neposredno posle eksplozije, umrlo je 29 radnika elektrane i vatrogasaca od ARS-a, izazvanog izloženosti visokim dozama jonizujuće radijacije, prema tvrdnjama sovjetskih zvaničnika.
Još dva radnika umrla su od posledica povreda. Telo jednog od njih, Valerija Kodemčuka, nikad nije pronađeno u ruševinama reaktora.
Šta je sa vatrom?
Vasilij Ignjatenko, prikazan u seriji, bio je među prvim vatrogascima poslatim da suzbije požar.
Vatrogasci poslati iz obližnjeg Pripjata nisu znali za izloženost radijacijskom zračenju. Ignjatenko je umro od akutnog radijacijskog sindroma 13. maja 1986. godine.
Stigavši na posao tog jutra, Breus kaže da nije video nikakvu vatru.
„Video sam oštećenje u reaktoru broj četiri. Mogli ste da vidite ogoljenu opremu i pumpe. Nije bilo dima niti vatre, samo je iz oštećenog dela kuljala para.“
Većina vatrogasaca polivala je oštećeni reaktor vodom, kaže on.
„Tanki mlaz koji su sipali vatrogasci verovatno je ispario još pre nego što je stigao do reaktora.“
Vatrogasci su zamoljeni i da pomognu u čišćenju radioaktivnog otpada sa krova nakon što je vatra ugašena.
Koliko je tačan bio prikaz radnika?
Jedna od najdramatičnijih scena u mini-seriji prikazuje tri radnika elektrane kako se dobrovoljno javljaju da uđu u podzemni tunel ispod oštećenog reaktora da otvore vitalni ventil za odvod.
Bilo je strahova da će „lava“ iz otopljenog reaktora stići do vode, izazvavši novu, potencijalno snažniju eksploziju.
Suprotno izveštajima da su tri ronioca stradala od radijacijske bolesti kao posledice njihovih radnji, sva trojica su preživela.
Šef smene Boris Baranov umro je 2005. godine, dok su Valerij Bespalov i Oleksij Ananenko, obojica glavni inženjeri jednog od odeljaka reaktora, i dalje među živima i žive u glavnom gradu Kijevu.
„To nam je bio posao“, kaže Oleksij Ananenko, koji je tada bio na smeni, dok su ostali dobili naređenje od šefa. Oni su znali gde se nalaze ti ventili, tako da su bili pravi ljudi za taj zadatak.
„Da to nisam uradio, mogli su tek tako da me otpuste. Kako bih našao drugi posao posle toga?“
On ističe nekoliko netačnosti u televizijskoj verziji.
Njihova lica samo su delimično bila prekrivena respiratorima kako bi mogli da pričaju među sobom, nije im ponuđena nagrada i nisu dobili aplauz po uspešnom povratku.
„To nam je samo bio posao. Ko bi tome aplaudirao?“
Dovedeni su rudari da prokopaju tunel ispod reaktora kako bi se napravio prostor za razmenjivač toplote, da bi se sprečilo da otopljeno jezgro prođe kroz beton i kontaminira podzemne vode, ugrozivši tako milione života.
Temperatura ispod reaktora bila je visoka i u seriji su prikazani kao da su se skinuli do gole kože.
„Oni jesu skinuli odeću, ali ne onako kako je prikazano na filmu, ne skroz do kraja“, insistira Breus, ističući i da njihova uloga na kraju nije bila ključna za priču.
Rudari su završili svoj deo posla pre roka, ali do tada se otopljeno jezgro već ohladilo.
Koliko je fatalan bio „Most smrti“?
U seriji, stanovnici Pripjata žure do železničkog mosta kako bi bolje videli vatru, nesvesni da će tako biti izloženi radijaciji. Deca su prikazana kako se igraju u radioaktivnoj prašini, koja pada sa neba kao sneg.
To je kasnije postalo poznato kao „Most smrti“, posle izveštaja da su oni koji su tamo stajali navodno umrli od radijacijske bolesti.
Ali Breus veruje da je većina stanovnika Pripjata prespavalo eksploziju, a i on sam je za nesreću čuo tek kad je narednog jutra stigao na posao.Rudari su prikazani kao tvrdi momci koji se ne plaše ničega, ali ne i radnici elektrane.“
„Nikad nisam čuo da se okupila masa koja je išla da tokom noći gleda vatru“, kaže on.
„U bolnici sam lečen zajedno sa čovekom koji se odvezao biciklom do mosta ujutro 26. aprila. On je dobio blagi tip akutnog radijacijskog sindroma, rekao je lekar.“
„Drugi moj prijatelj koji je lečen u isto vreme rekao je da je imao sastanak sa devojkom blizu mosta te večeri. On je posle imao zdravstvenih problema.“
Kako je predstavljen Sovjetski Savez?
Oleksij Breus kaže da je nesreća pomogla da na videlo izađu suštinske manjkavosti sovjetskog sistema.
„Na primer, ta bespotrebna tajnovitost, koja je postala jedan od uzročnika Černobiljske katastrofe. Kad su operateri pritisnuli crveno dugme, reaktor se nije zaustavio, već je eksplodirao.“
Ali iako su mnogi pohvalili posvećenost serije detaljima, on smatra da je to i jedna od njenih veliki mana.
„Prikazani su mnogi stereotipi, tipični za zapadnjačku predstavu o Sovjetskom Savezu“, tvrdi Oleksij Breus. „Velike šolje, votka, KGB svuda.“
Kad se sve sabere i oduzme, međutim, on je zadovoljan što je serija uspela da preusmeri pažnju javnosti na samu nesreću i razmere nastale štete.
„Njene visoke ocene pokazuju da se ljudi i dalje interesuju za Černobilj. To nije samo lokalno interesovanje, jedne male grupe ljudi, već ona i dalje postoji na globalnom nivou.“
(BBC)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com