Landais Alzheimer je selo na jugozapadu Francuske koje se od ostatka zemlje razlikuje po tome što svi njegovi stanovnici imaju demenciju.
Zapravo je reč o selu u kojem je institucija za brigu o dementnim osobama.
U prodavnici na glavnom seoskom trgu prodaju se osnovne namirnice, među kojima je najvažniji baget, ali se ne uzima novac tako da niko ne mora pamtiti da mora imati novčanik. Među stanovnicima ovog sela je bivši farmer Francis.
Na BBC-ovo pitanje kako je reagovao kada mu je doktor rekao da ima Alzheimer, odgovorio je: „Vrlo teško“.
Njegov otac je također imao Alzheimerovu bolest, ali se Francis ne boji.
„Ne plašim se smrti jer će se jednog dana desiti. U međuvremenu ću živeti uprkos bolesti. Ovde sam da živim. Ako se predaš, onda je to, to. Tako da je potrebno nastaviti najbolje što možete“, kaže Francis, prenosi klix.ba.
Osim prodavnica i restorana, stanovnici se ohrabruju da posećuju pozorišta i pridruže se njegovim aktivnostima.
Philippe i Viviane nastoje da žive normalnim životom koliko god to mogu nakon što im je dijagnostikvana demencija.
„Idemo u šetnje, hodamo“, kazao je Philippe, gledajući u daljinu.
Upitan da li su on i Viviane srećni, s osmehom je odgovorio da zaista jesu. Stanovnici nemaju određeno vreme za sastanke, kupovinu i čišćenje, već samo blagi ritam kojim se podstiču na aktivnosti kako bi imali što više slobode. Profesorica Helene Amieva je ukazala da upravo takav način života utiče na tok bolesti.
„Ono što smo primećivali kada ljudi uđu u (uobičajene) institucije jeste ubrzani kognitivni pad, ali to se ovde ne primećuje. Vidimo neku vrstu glatke evolucije. Imamo razlog da verujemo da se ovakvim pristupom može uticati na tok kliničkih ishoda“, konstatovala je Amieva.
Primetili su i drastično smanjenje osećaja krivice i anksioznosti u porodici onih koji imaju spomenute bolesti. Posete meštanima su moguće u bilo koje vreme. Dominique, čija je 89-godišnja majka u ovom selu, navela je da ona i njene sestre nisu očekivale da će nega biti tako dobra.
Svaka od prizemnih planinskih kuća ima osam stanara koji dele kuhinju, dnevni boravak i trpezariju. Stanari plaćaju tekuće troškove koji su jednaki troškovima u prosečnom staračkom domu, dok vlasti pokrivaju ostale troškove. Vlasti su za izgradnju ovog sela izdvojile skoro 20 miliona evra.
Kada je otvoreno 2020., ovo selo je imalo drugu namenu i bilo je deo istraživačkog projekta. U svetu danas postoji desetak ovakvih sela i privlači one koji traže rešenje zbog mogućeg eksponencijalnog rasta demencije. Patricia je naglasila da joj je ovo selo vratilo život.
„Bila sam kod kuće, ali mi je bilo dosadno. Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna i nije mi bilo dobro. Znala sam da Alzheimerova bolest nije laka i plašila sam se. Želela sam biti negde gde mogu biti od koristi. U domovima je ovako ili onako, ali ništa ne rade. Ali, ovde je pravi život. Kada kažem pravi, onda zaista to mislim“, navela je Patricia.
Demencija može često izolovati ljude, ali u ovom selu postoji snažan osećaj zajedništva među ljudima koji su istinski zainteresovani da se vide i pridruže različitim aktivnostima. Istraživači smatraju da bi to moglo biti deo ključa za srećniji i zdraviji život s demencijom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com