Verovatno svako mesto u Srbiji ima neku svoju urbanu legendu. Ipak, priča o duhu uklete mlade koji se javlja nakon ponoći na putu od Zaječara ka Boru otišla je malo dalje, a istrajava već decenijama.
Naime, ljudi su prijavljivali da su nekoliko kilometara pred ulaz u Bor viđali ženu u beloj venčanici pored puta, neki su morali naglo da zakoče jer bi „prelepa devojka u belom“ prelazila kolovoz, da bi već u sledećem momentu nestala…
Nije isključeno da su je zaista videli. Pre desetak godina mediji su objavili da je podneta krivična prijava protiv nepoznatih izvršilaca koji su plašili vozače na putu Bor-Zaječar lutkom u venčanici, a navodno ima i „šaljivdžija“ koji su oblačili belu haljinu, stavljali veo i sami oživljavali legendu.
Zapravo, postoji više verzija priče o „ukletoj mladi“. Po jednoj je to duh mlade koja je pre više od 50 godina poginula u saobraćajnoj nesreći kada je pošla na svoj medeni mesec. Po drugoj, u pitanju je duh devojke koja se ubila kada ju je verenik ostavio. Po trećoj, bila je to devojka koja je stradala na putu do verenika, a ta priča se može naći i kao „svedočanstvo“ anonimnog čoveka koji se sa „ukletom mladom“ našao licem u lice – i priznaćete, ma koliko bilo diskutabilno, dostojno je najjezivijih urbanih legendi koje su inspirisale horor filmove, piše Nova.rs.
Evo priče.
„Bilo je to 1996. godine. Vraćao sam se u Negotin sa puta. Kako se približavala ponoć, bojao sam se da slučajno ne zaspim, jer me je umor savladavao nakon više sati vožnje. Zato sam u kolima odvrnuo radio ne bi li me glasna muzika i glas spikera držali budnim. Na putu je bilo i neke izmaglice, što mi je još više otežavalo vožnju. Odjednom sam, uz ivicu kolovoza ugledao devojku, obucenu u belo, kako me stopira. Na trenutak sam pomislio šta li ova ovde traži kada u blizini nema ni jednog sporednog puta? Stao sam i ona me je pitala da li bih mogao da je povezem do Negotina. Pristao sam i ona je ušla u kola.
Torbicu, koju je nosila, kao i svoju belu jaknicu, spustila je na zadnje sedište. Kada je sela pored mene, prošli su me žmarci. Devojka je bila izuzetno lepa. Duga smeđa kosa u talasima joj se spuštala preko celih leđa. Ugasio sam radio i celim putem do Negotina smo pričali o svemu i svačemu.
Rekla mi je svoje ime i da je iz jednog krajinskog sela. Išla je u posetu vereniku, kome se nije javila, jer želi da ga iznenadi. Iskreno, uživao sam u njenom društvu i razgovoru. Ja sam inače oduvek bio stidljiv i smušen sa ženama, tako da mi je blizina ove lepotice i te kako godila. Ostavio sam je u centru Negotina i otišao kući.
Sutradan, kada sam ponovo ušao u auto, na zadnjem sedištu video sam njenu belu jaknu. Očigledno ju je zaboravila. Smesta sam promenio sve planove i krenuo ka selu za koje mi je rekla da u njemu živi. Sav sam treptao iznutra što ću je ponovo videti. U selu su mi objasnili gde je njena kuća, ali su me gledali nekako čudno kada sam spomenuo njeno ime.
Kuću sam lako našao. Parkirao sam auto i pozvonio na vrata. Otvorila mi je žena ispijenih, upalih obraza, na čijem licu sam odmah primetio veliku tugu. U momentu sam shvatio da joj je to majka, jer je imala istu onu lepotu, doduše vremenom istrošenu. Kada sam joj rekao koga tražim, žena je počela da plače.
„Sine – rekla mi je – ona je umrla pre 7 godina.“
Nisam shvatio u trenutku: „Kako umrla? Pa sinoć sam je odvezao u Negotin. Zaboravila je jaknu u mojim kolima. Evo je.“
Kada je videla jaknu žena je počela još više da plače. To je zaista bila njena jakna. I to ona u kojoj je sahranjena. Uvela me je u kuću, gde sam njoj i njenom suprugu ispričao čitavu priču. Oboje su plakali sve vreme. Devojka koju sam sinoć vozio u kolima, poginula je u saobraćajnoj nesreći pre 7 godina. Stvarno je imala verenika u Negotinu.
Na kraju su me odveli na groblje. Na velikom crnom mermernom spomeniku pisalo je njeno ime. Sa njega mi se smešila isto onako kao i sinoć u kolima“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com